Vidim da je mnogim ljudima koji istupaju u javnosti nezgodno da kažu direktno, bez uvijanja i najmanje tri „ali“, pa ću probati ja: danas se održavaju izbori u 5 opština u Srbiji i samo je Demokratska stranka, sa opozicione strane, bila sposobna da na njih izađe, da vodi kampanju i da se bori za glasove građana i svoj politički program.

 Zato će se u nedelju uveče pokazati njen veliki uspeh. Pretočen u procente, ali još više u činjenicu da je ovim Demokratska stranka pokazala da je nesumnjivo jedina organizovana politička partija srpske opozicije trenutno. Ne znam da li će i za godinu dana biti tako, ali sada jeste. Eto. Ništa ne boli.

 Zašto je ovo važno?

 Zato što se na izbore mora izlaziti i boriti. Ako ste stranka i ako ste sposobni za organizovanu politiku. Kad se raspišu izbori u Pećincima i Negotinu – idete na izbore. Kao što, kad se raspišu izbori u Rakovici 1991, i na te izbore idete. Pa ustane Borislav Pekić, veliki Pekić, potpredsednik DS, i bude kandidat. U Rakovici, protiv Šešelja. To je politika. Ostalo je modna revija i poziranje.

 Politika, muka mi je više da ponavljam očigledno, nije igranje. Ako hoćete paralelu sa nekom drugom organizovanom ljudskom aktivnošću: politička scena jedne zemlje, dakle i Srbije, treba u određenoj meri da liči na pozorišnu, muzičku ili fudbalsku scenu i industriju. Naime, poredak određuju veliki, organizovani i trajno prisutni „igrači“/“firme“. U politici su to stranke koje na sve izbore mogu da izađu.

 U fudbalskim ligama, onim dobrim, to su 3 ili 4 kluba. U muzici je to 7-8 izvođača koji mogu da naprave turneju (ili koje gledaju na Internetu) i u najvećim metropoloma i u svakom naseljenom mestu koje ima više od 2000 duša. U pozorištu i proizvodnji sapuna isto.  

 Lester osvoji titulu jednom u 30 godina, magija nestane već sledećeg novembra. Čak ni Liverpul ne može da bude prvak skoro 30 godina. Napoli isto. Bilbao takođe. Ne mogu iz jednostavnog razloga: nisu u stanju da igraju 40 utakmica istim intenzitetom godišnje, da budu jednako motivisani, čvrsti i ozbiljni protiv Reala, Barselone, Juventusa... i ostalih 10 meseci po blatnjavim oranicama manjih klubova. Ako i dođu blizu cilja, posvađaju se u svlačionici.

 Tako je i u politici: teško da možete biti ozbiljni ako ste u stanju da izađete na izbore samo u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i u još 6 mesta gde vam se zalomilo da imate dobru „lokalnu ekipu“ ili harizmatičnog ginekologa i profesorku latinskog, bez obzira koliko oni bili sjajni ljudi.

 Morate da imate i ekonoma, neki godišnji budžet, autobus, kao i sposobnost da kontrolišete da protivnik nema na terenu baš 14 igrača istovremeno. I da, ako ima, dokažete da ima. I ne smete da uklizavate kao budala na svaku kosku ili odvlačenje pažnje. Ili da vam mangupi oberu uši u kampanji (ili kasu ako namirišu da imate para, pa bi da vam prodaju „nešto što niko nije ovde radio, a u svetu je hit“).

 To su u politici organizacija kampanje, proizvodnja politika i kadrova... kontrolori izbora. I iskustvo.

 U Srbiji se to posprdno zove „infrastruktura“, što valjda treba da znači da je reč o nekim tehničkim potrepštinama i lepljenju plakata. To je omalovažavajući izraz za situaciju gde stranke rade te fizičke poslove, a sve što je „pametno“ i za slikanje ostaje ekskluzivno pravo nekih mističnih nestranačkih, nepolitičkih ljudi koji će postajati predsednici, premijeri, ministri...

 Ma, nije nego. Pa gde to na svetu ima?

 Da li neko stvarno ozbiljno misli da bi mogao da bude dobar predsednik, premijer, ministar, bilo šta, neko ko se sa operativnom politikom susretne prvi put kada uđe na sednicu Vlade, sednicu Skupštine? Neko ko dobije predlog budžeta jedan dan pred raspravu (što je ovde stalna i glupa praksa) i umesto da sutra bude spreman na podnošenje (do 9.59 ujutru, naravno) stotina amandmana ili za organizovanu, brutalnu opstrukciju i borbu, uz stalno dizanje teme u komunikaciji, fizičkoj i virtuelnoj, sa medijima (a to se sve može stići, radilo se to rutinski u srpskoj politici ne tako davno), izabere da vreme posveti kukanju kako ne može da stigne.

 E – to omogućavaju organizovane političke stranke. Da ne rade svi sve, ali da svako radi ono što baš ume. I da radi kao konj, kad se već u kolo uhvatio.

 Ovde je skupljanje potpisa postalo tema u poslednje 3-4 godine; pre toga je to bila rutinska stvar o kojoj politički prvaci stranaka uopšte i ne razmišljaju. To se podrazumevalo. Ako se još i time „bavite“, samo ćete smetati ljudima koji to umeju.

 Isto je i sa organizacijom kontrolora na izborima. I sa produkcijom kampanje. Učestvujete u postavljanju strategije. To ne uzimate sa strane, „od agencije“, naravno. Niste kreten. Ali ne snimate i ne producirate vi. Isto je i sa svim drugim elementima.

 Umesto svega toga, pitate kada će biti gotovo sređivanje potpisa i dokumentacije, i odete da odspavate, da biste tokom noći mogli da predate listu i date (relativno) smislenu izjavu. I posle idete u kampanju. To važi i za LOKALNE IZBORE! I tamo morate da odete, ako ste ozbiljan čovek i političar, bar jedno 3 puta u njihovoj lokalnoj kampanji.

 I to je sve donedavno bilo standard koji se podrazumeva. Kako smo sada došli do toga da se na izborima uopšte i ne učestvuje?

 Tačnije – da sve to može da uradi samo Demokratska stranka? A ona, očigledno, može.

 I posledice toga će se videti u nedelju uveče, kada stignu rezultati izbora u 5 opština.

 Kada se bude videlo da je DS dobila dosta glasova. Da nema 25-30%, ali da bi mogla da ih ima, ne sama nego kao centralni deo šire „organizacione“ platforme. Možda i ne pod tim imenom, ali organizovana kao efikasna politička organizacija. Jednog dana, za nekoliko godina, ako uradi sve kako treba i ako se okolnosti poklope (što je nužan uslov, bez obzira koliko toga uradite). Ali, pokazaće se još nešto u nedelju uveče: oni koji na izbore u najmanje 90% opština u Srbiji ne mogu da izađu na najvažnijim izborima – parlamentarnim - baš nikada 30% neće moći da imaju. Nikada.

 I to će, meni se čini, uticati na percepciju politike, odnosa političkih snaga i rejtinga u narednih nekoliko meseci. Što je odlično.