Nekada je bilo – ko kontroliše naftu, taj će kontrolisati ekonomiju; ko kontroliše ekonomiju taj kontroliše svet. Kako bi to rekao profesor međunarodnih odnosa sa Jejla, Nikolas Džon Spajkman – ,,ko kontroliše Rimlend, taj kontroliše Evroaziju. Ko kontroliše Evroaziju taj kontroliše svet’’. Ili je barem nekad tako bilo.

 Kako se i ratovanje promenilo, kako su se i međunarodni odnosi promenili, tako se promenila svest o alatima za vladanje. Doskora je to bila teritorija, grad, sada je to personalni računar. Nekada se znalo ko kontroliše jedan, a ko drugi deo sveta. Mnogi stariji ljudi i bivši političari sa svih strana sveta često kažu da se pre znalo ko je neprijatelj. Ako si na Istoku, glavni neprijatelj je u Vašingtonu ili obrnuto. Danas su stvari potpuno drugačije.

 Sve je počelo sa industrijskom revolucijom kada je došlo do ekspanzije država na zapadnoj hemisferi  istovremeno sa ekspanzijom ideologija i tehnologija. Tadašnje generacije su doživljavale revoluciju, ali da li i današnje generacije doživljavaju revoluciju? Čini mi se da je sadašnja revolucija dublja i jača od bilo koje pre, čak veća i od Francuske revolucije. Današnja ideologija, politika, tehnologija i mindset staje u jednu spravu, pomoću dva palca. Danas se ne zna ko je na kojoj strani, ko šta poseduje, ko se gde infiltrirao i ko koliko zna.

 Granice su se izgubile i ništa više ne može da obuzda trenutnu hibridnu digitalnu revoluciju.

 Velike globalne tehnološke kompanije su u trci da što više saznaju o svakoj mogućoj individui na svetu. I svaki sledeći u njihovoj bazi podataka je novo naftno polje. Nova naftna bušotina, novi rudnik, novi Eldorado.

 Američko zakonodavstvo je po pitanju zaštite ličnih podataka fleksibilnije i otvorenije prema tehnološkim kompanijama u poređenju sa zakonodavstvom Evropske unije i njenih članica ponaosob. Na Starom kontinentu te iste tehnološke kompanije su nebrojeno puta dobile visoke kazne za tržišne malverzacije, provalu ličnih podataka, izbegavanje plaćanja poreza i damping.  I uprkos tome svemu, više im se isplati da to nastave da rade. Prošle godine, Irska je odbila da naplati kaznu od nekoliko milijardi evra Apple-u, jer  joj se više isplati da najmanjim porezima i pogodnom ekonomskom politikom za takve kompanije privuče još više njih, a postojećim omogući da se prošire.

 Građanima Evrope se ne vlada iz glavnih gradova, kroz institucije, niti iz Brisela, već iz Irske.

 Irska je ,,tehnološki Brisel’’ i sve tehnološke kompanije iz te države zadiru u svačiji život, svaku naviku i svaki pokret. Sve ide ka tome da tehnološke kompanije uvećavaju profite od oglašavanja i da sve više okupiraju privatni život. Trendovi u tehnološkoj industriji su takvi da će se sve svesti na nekoliko globalnih kuća koje će se baviti svim i svačim – kupovaće manje kompanije, razvijaće nove biznise, jer imaju najbolje Research&Development sektore i postajaće titani svojih branši. Možemo da očekujemo da će se jedan Google proširiti na autoindustriju, da pravi kuhinje, zgrade, pametne puteve ili pametne prozore. I da ih bude svega nekoliko i da se celo tehnološko tržište pretvori (ako se već sad nije pretvorilo) u veliki oligopol. Zakonodavstva se definitivno moraju menjati i moraju ograničiti prodor globalnih kompanija u sve naše živote.

 Ugledni magazin The Economist skoro je pisao da su podaci danas najvredniji svetski resurs. Jer ko ima podatke, taj kontroliše digitalnu teritoriju. Ko kontroliše digitalnu teritoriju, taj kontroliše sve. 

Biografija

Vukašin MihailovićMarketing, Data, Business, Politika, Putovanja