Napisao sam sinoć, deklaracije su poput spiska želja braće Troter kad naredne godine postanu milioneri. Del Boju posluže kao sredstvo da se obodri dok život curi u Pekamu, Rodniju kao nada da neće završiti poput starijeg brata.

 Srbima krupne reči nikada nisu donele ništa dobro, uglavnom jer su se kretale od praznih pretnji do nerealnih ciljeva kao posledice neshvatanja sveta. Zbir tog višedecenijskog laprdanja u vetar je u jednačini sa više nepoznatih, nacionalno pitanje u 2017. godini.

 Jasno, za srećne narode, diplomatija je uvek povezana sa matematikom, njihove jednačine su već odavno među rešenjima u Veneovoj zbirci nacionalnih dilema.

 Mi naše nećemo imati prilike da rešavamo, ne samo zbog toga što smo loši đaci i nismo zapamtili gradivo prethodnih razreda, već, jer (zvuči jezivo) pokušavamo da raspravimo ko je kome otimao užinu kad smo imali kape i crvene marame.

 Pa, kada je već tako, pokušaj da se napravi zbirka saveta za opstanak nacije, osuđena je na propast jer ovo nisu dani Kočine krajine, a ni svet više nije mesto u kome se dnevni savezi nagrađuju teritorijalnim dobicima i podelom plena. Uz to, braćo, nismo mi baš ni Prusi, niti nas je prošlost baš častila kad su istorijske okolnosti u pitanju.

 Doduše, da ne grešim dušu, nekada nam je matematika išla bolje, sada je, kako rekoh, nebitno. Nije da umemo da se svrstamo, nije ni baš da ćemo sa Naserom i Nehruom, niti se pitamo, a nije ni da će za Srbiju neko platiti klauzulu kao za Nejmara. Jeste, zvuči surovo, ako vam niko nije rekao, to što nekome štrči iz džepa kada nas pomenu, nije ushićenost, nego štap ili šargarepa.

 Priznajem, često umem da budem alegričan na larmanje sa bezbedne udaljenosti jer, vidite, čak i da nadjačavate buku morskih talasa poput Demostena, vaš glas se ne čuje u kosovskim enklavama, gde pate ljudi, ne Srbi, LJUDI. Međutim, ima stvar koja više nervira od 200 ošišanih klinaca što veruju da je rat kombinacija Call of Duty pucačine i podviga kojim će se podičiti kroz Fejsbuk status i sliku na Instagramu.

 To je, pogađate, kriterijum, odnosno ona crvotočna burad u koji se ukalupe osobine dobrog Srbina. Naravno, da takve budale postoje svuda, ali što si dalje od matice, tvoj lenjir je veći, los cojones prete da eksplodiraju u navali nacionalnog patosa. Jasno da je srpska Sparta, ne Republika Srpska, kako tamo vole da misle, nego Čikago, jer njihovi centimetri su i za Rona Džeremija kilometri, da ne kažem milje.

 Sad bez zajebavanja, da li cilj srpskog naroda treba da bude ujedinjenje?

 Naravno da ne, jer je to čista sholastika, gimnastika uma bez ikakvih opipljivih rezultata. Paralela o dve Nemačke je neznanje, to je kao kad bi neko tvrdio da putem Bugarske treba da idemo ka Evropskoj Uniji. Da, to je bio dobitak za Stoičkova i ekipicu na lotou, samo ne biva, te loptice se više ne izvlače.

 Drugim rečima, te stvari ne zavise od nas, a postoji i jedna nevolja, u vaše, moje i Dodikovo ime, dok se častio cipelama u Ohaju, diktator jedan ovdašnji je stavio potpis na zvanični dokument.

 Sad, nije baš da ćemo se mi držati zakona kao pijan plota što je govorio njegov prethodnik, ali za njega su se zakačili oni drugi što su držali pikslu lošim pokerašima, njihova je poslednja u presuđivanju o razmiricama u toj bučnoj gomili. To što ćemo da napravimo malo nereda i razbijemo pokoju vazu u sopstvenoj garsonjeri nema posledice, dok ne uznemirava nabildovanog komšiju sa sprata.

 Sintagmu, "kulturni identitet" ne razumem, u praksi u Srbiji se to svodi na mišljenje da je ćirilica opravdanje za to što si nepismen.

 Verujem da nije to u pitanju, samo, ako ćemo postaviti pitanje sopstvenog nasleđa, bojim se da je to šira tema od gomile visokoparnih rečenica.

 Kultura je razmena, ne zatvaranje u sopstvene odaje, te mračne riznice znanja, pre ili kasnije, izgore, valjda je to Eko objasnio kada nam je podario "Ime ruže".

 Srbiji, tačnije našoj deci, (pošto je "X" generacija izgubljena, a "milenijalsi" lutaju između opštih mesta i odlaska tamo gde sunce možda ne greje tako jako, ali je soba topla) je potreban razum, umesto priručnika.

 I to nisu epohalne stvari, već pokušaj da popraviš ovaj Mordor što smo napravili, makar sad svi ustali i tvrdili kako smo želeli najbolje.

 Verujem da većina smatra da je takva misija nemoguća. Sam padnem u tu kombinaciju ogorčenosti i odustajanja, samo to pravo vam se oduzima novim životom koji ste stvorili. Što je pisalo na onoj plavoj koverti od koje Srbi obično beže, iako imaju najbrojniju vojsku na društvenim mrežama "Pravo na ovaj poziv vam niko ne može oduzeti".

 Tako je i sa decom, kao sa nekadašnjim čišćenjem lišća u kasarni, stičete i pravo i obavezu da se borite, ma kako to izgledalo komplikovano i tu deklaracije ne pomažu. Jer, živi se sad i ovde, i mi što im je ostalo manje i oni što ih u budućnosti projektujemo da brane srpske zemlje u pauzama surfovanja u Melburnu nemaju osećaj za vreme budističkog monaha.

 Ako postoji neki dokument, drugari, u njemu treba da piše samo jedno, "Nećemo da tihujemo dok nam deca rastu nesrećna".

 Da ne trošimo mastilo i moždane vijuge, nemamo ni sredstava, ni vremena...