Skoro sam prisustvovao jednom školskom seminaru, za nastavnike, na temu digitalnog nasilja. Akcenat je bio na tome kako sprečiti elektronsko nasilje u školi, koje svakako postoji, u različitim oblicima; kako ga prepoznati, koje su vrste ali i kako reagovati u tim, veoma nezgodnim situacijama. Među kolegama, bilo je starijih i iskusnijih, ali i nas koji predstavljamo mlađu generaciju.

 Ono što mi je bilo upečatljivo jeste reagovanje starije generacije učitelja, nastavnika na digitalni svet učenika. Tada, u tom zatvorenom prostoru, shvatio sam celokupni jaz generacije; shvatio sam to nerazumevanje načina razmišljanja današnje dece, koja će, neminovno, za 15ak godina postati ljudi, voditi ovu državu, upravljati njome.

 Ono što je u meni izazivalo neslaganje sa (starijim) kolegama jeste način na koji se gleda na upotrebu interneta i društvenih mreža kod mladih (a i šire). Ali, ta negativna reakcija na seminaru je došla kao odgovor na samo predavanje, gde su prezentovani negativni primeri uticaja interneta i društvenih mreža na učenike.

 Posle priča o darknetu, ponižavanjima preko društvenih mreža, elektronskom nasilju, svim gadostima koje se nalaze na webu, kao da se kao jedini komentar očekivao upravo taj – rafalna paljba po internetu, društvenim mrežama i upotrebi savremene tehnologije od strane dece, omladine.

 Oni (deca) neprestano „vise“ na mobilnim telefonima, internetu, samo se kuckaju, ne izlaze napolje, ko zna šta gledaju po tim ekranima i tipkaju...

 Kako predajem verski predmet, upotreba savremene tehnologije u korist obrazovanja mi je veliki izazov. No, svakako mi je najveći izazov upotreba medija, interneta i savremenih sredstava komunikacije u korist crkvene misije.

 Možemo li kao Crkva pravilno upotrebiti internet, iskoristiti njegov sveobuhvatni potencijal i živeti u koraku sa vremenom? Da li smo kadri i sposobni da prepoznamo priliku koja nam se ukazuje ili ćemo gordo i ponosno da okrećemo glavu na neku svoju stranu i kriviti tu decu što samo nešto tipkaju po tim ekranima?

 Crkva nije od ovoga sveta, ali živi u njemu.

 Međutim, istorijsko-politički gledano, možemo da se složimo sa pravoslavnim teologom i profesorom o. Aleksandrom Šmemanom koji je, u svom Dnevniku, zapisao: „pravoslavna svest nije primetila pad Vizantije, reforme Petra Velikog, Revoluciju; nije primetila revoluciju uma, nauke, životnog stila, oblika života... Ukratko, nije primetila istoriju.“ Često se zapitam da li crkvena, pravoslavna svest primećuje današnje doba, post-tehnološko, kada sve ide prebrzo, kada je sve dostupno na klik, kada se mnoge granice ukidaju (dok se neke druge stvaraju) i kada svi nekuda žure?

 Pomno pratim dešavanja u drugim hrišćanskim zajednicama, način kako se katolici, protestanti, anglikanci suočavaju sa digitalnim dobom, načinom na koji koresponduju sa savremenim svetom. Ima tu, svakako, i pozivitnih i negativnih primera i oprečnih mišljenja.

 Ovih dana bavim se proučavanjem internet marketinga Crkve u Švedskoj (protestantska), koja je ovaj vid misionarenja digla na viši nivo, savremeniji i profesionalniji, sa komunikativnim porukama, bez šturih saopštenja (dobro nam poznatih). U međuvremenu, prateći trendovanje na Guglu jedne posete poglavara Katoličke crkve Sjedinjenim Državama (2015. godine), primetio sam ogromni skok popularnosti ove hrišćanske zajednice na internetu (istraživanja su u toku). Povodom toga, Vatikan je organizovao digitalno poučavanje svojih poglavara na kontinentalnom nivou (u saradnji sa Tviterom), kako bi mladima približili tu značajnu posetu.

 Moja pravoslavno-digitalna duša mi nije dala mira, te sam nekim našim crkvenim velikodostojnicima predložio upravo model misionarenja preko interneta, društvenih mreža.

 Zašto? Zato što deca danas ne čitaju novine, televizor im je predstavnik prošlog veka, zvanična saopštenja ne čitaju (jer su duga, suvoparna, nerazumljiva), ali će rado pogledati kratak video klip na jutjubu, pročitati fejsbuk objavu. Naravno, svaka čast izuzecima, mogu se pronaći neki sporedni primeri korišćenja savremene tehnologije, ali su to improvizovani slučajevi, još uvek na margini dešavanja.

 Postavlja se pitanje zašto je to tako? Zašto smo religiozno ograničeni na staromodne medije i načine komunikacije? Zašto smo uplašeni pred prilikama savremenog sveta koje nam se pružaju u izobilju? Zašto nam je teško da razumemo način percepcije sveta naših budućih pokolenja i potrudimo se da im mi budemo zvezda vodilja za kojom će poći?

 Zar je strah od novog jači od želje za istraživanjem,novim saznanjem, upoznavanjem?

 Danas, kada se zatvaraju granice u straha od nejezde stranaca, kada oživljavaju ksenofobični ideali, Crkva mora stajati kao stub zajedništva, tolerancije, ljubavi, mora otvarati svoja vrata ka svetu, pružati mu utočište, utehu, nadu, veru; ne sme okretati glavu ili pravdati svoje delovanje “katedralnom besedom”. Jer, na svako zlo i nepravdu treba neprestano odgovarati samo na jedan način – putem bezuslovne ljubavi. Digitalni svet je, trenutno, idealan alat za ovu misiju.

 Pritom, ne mislim samo na marketinski deo (koji se često spočitava poglavaru Rimokatoličke crkve), nego na alat pomoću koga je moći napraviti sistematski i strategijski pristup savremenim problemima. Uostalom, za sve one skeptike i “neverne Tome” kada je u pitanju modernost u Crkvi, nije li upravo Sv. Apostol Pavle, jedan od najvećih propovednika Reči Božije, odlazio u gradove sa velikom koncentracijom ljudi? Očigledno poznajući plansku strategiju, sa iskrenom željom za promenom.

 Taj neophodno dijalektički odnos religije i tehnologije je uslovljen „duvanjem vetra u istom smeru“, jer ne bi smo mogli govoriti o simfoniji religijskih vrednosti i interneta ako etiketiramo nova otkrića kao „dela đavolje crne magije“, kako su to radili kada je jezuitski sveštenik Atanasijus Kirher u 17. veku konstruisao prvi projektor – „laterna magica“ (čarobna lampa).

 Da se vratim na početak priče. Na gorepomenutom seminaru, morao sam da dodam, kao predstavnik tzv. generacije milenijalsa, da smo mi dužni dati odgovor na savremene probleme, da smo odgovorni prema toj deci i njihovom načinu razmišljanja, da moramo da uđemo i osetimo njihov svet i da im pomoću simbola njihovog sveta predstavimo prave vrednosti.

 Ili ćemo se kolektivno uplašiti „voza koji ulazi u stanicu“ i pobeći napolje...