Znam, maznula sam slogan jedne političke stranke, ali ja i dalje mislim da je on bio genijalan, bez obzira na loš ishod po stranku u toj kampanji.

 A zašto me zakačio baš taj slogan? Jer je sažeo toliko situacija zbog kojih mi se stomak vezuje u čvor i budi onaj osećaj kada zamišljam razne scene fizičkog nasilja.

 Kao na primer kada me moja banka tri dana ubeđivala da mi druga strana nije uplatila pare, dok su mi službenice govorile da i drugi klijenti čekaju u redu i da probam sutra ponovo, pa sutra ponovo, pa sutra ponovo…da dođem u radno vreme jer božemoj ja letim i izvodim Matriks u isto vreme i niko neće primetiti da odsustvujem sa posla.

 Ili na primer kada je jedna od mojih bliskih osoba pozvala pola sata pred istek radnog vremena lekara, to jest kada se ona vratila sa posla, kako bi pokušala da zakaže pregled, pa dobila grdnju: „Sada ste se setili da zovete?!“ od druge strane i  prekid veze.

 Ili kada su nam rekli da oni te preglede ne rade u bolnici ili da ih rade, ali ćemo baš dugo da čekamo, ali postoji jedna privatna ordinacija u Novom Sadu…

 Ili kada je bliska osoba ležala mesec dana u bolnici i nije znala da li će da joj rade standardni hirurški zahvat jer nemaju materijala, a i prethodna osoba je u toku istog zahvata završila u Urgentnom centru.

 Ili kada tokom tih mesec dana nije bilo tople vode da se istušira.

 A možda i ono kada nisu hteli da prime čoveka sa uredno kupljenom kartom u autobus, jer su prodali daleko više karata od broja mesta.

 Ili kada stojiš u istom tom autobusu, iako si platio „sedeću“ kartu, i iako je stajanje u međugradskim autobusima zabranjeno.

 Ili kada ste roditelj deteta koje je bilo žrtva vršnjačkog nasilja o čemu postoji snimak nakon čijeg gledanja se ministar prosvete grubo našalio, pa to nazvao „netipičnim izražavanjem“.

 A možda i ono pitanje: „Misliš li ti da rađaš ili da se zajebavaš?“ uz podozriv pogled tokom ginekološkog pregleda.

 Da ne nabrajam sve one „sitnice“ kao što su: „Je l ti misliš da sam ja banka?“ i „Šta da radim sa tih hiljadu dinara?“, „Trenutno su svi zauzeti, pokušajte kasnije“ i slično.

 Ovo je zemlja u kojoj da bi uspeo u nečemu na šta imaš pravo moraš da prebiraš po imeniku u potrazi za nekim ko zna nekoga ko bi mogao da pomogne i bude „veza“.

 Eto, zato se još uvek sećam tog slogana. Jer je svaka takva situacija kao nepremostiv bedem koji se nadvija visoko iznad nas i od čiji zid se odbija svaka naša reakcija, čineći nas manjim i od pomisli da se nešto može promeniti.

 Reči „Nemaš pravo na to“ i ako se izgovore nemaju nikakvo značenje i težinu, predmet su podsmeha ili pretnji.

 Jer je to „Digni glavu“ toliko daleko od nas i, u isto vreme, iznad naših glava i prati u situacijama koje su toliko važne za nas da svako preduzimanje nečega sa sobom nosi rizik da pogoršamo stanje po nas, bliske ljude...  

 I još uvek glavu podignemo samo da pročitamo slogan na bilbordu. A to je razlika između života i politike.

 Pare sam dobila nakon tri dana, jer su zaboravili na jedan formular. Nakon što smo pozvali Zaštitnika pacijenata, ništa se nije desilo. Hirurški zahvat nisu izvršili. Čovek nije dobio pare za autobusku kartu i morao da je čeka sledeći polazak. U autobusu Novi Sad – Zrenjanin se i dalje stoji. Ministar prosvete je i dalje na toj funkciji. Ginekolog je idiot.

 Izvinjavam se političkoj stranci čiji sam slogan iskoristila za ovaj tekst.