I inače spadam u one dosadne mapetovce koje ljudi gledaju zaprepašćeno (pristojno se smeškaju dok slušaju, a u sebi misle „kakav kreten...“) svaki put kad kažem:

  „Bruto društveni proizvod Srbije – popularni džidipi – bi u sledeće 3 godine 'ladno mogao da raste po stopi od bar 6% samo kada bismo se utegli na elementarnom nivou, prestali da gubimo desetine miliona najkvalitetnijih radnih sati godišnje na natezanje oko gluposti i na bazičnom nivou iskoristili jeftine ili besplatne prednosti modernog doba i tehnologije za postizanje tog cilja. I još bismo bilo odmorniji i ostalo bi nam više vremena da živimo kao ljudi. I kao zemlja i kao pojedinci.“

 Dakle, da objasnim: nije čuveni „pečat“ koji treba, još uvek, skoro za sve, problem za rast džidipija zato što se plaća neka taksa da se udari; problem je što nije moguće iskoristiti ni 10% potencijala koji leži u čuvenom „ajtiju“ ako je levak obrnut naopako. Ako neko može da smisli i izvede posao (a ne možete da zamislite kako klinci u bermudama prave aplikacije i kako vode poslovni razgovor sjajno kad se sa njima dogovarate oko posla), a na kraju tog procesa, koji nije samo tehnička izvedba nego je i to što njima (i svima nama) tokom noći padne na pamet 5 ideja od kojih je bar 2 moguće pretvoriti u nešto što pravi pare, treba 11 pečata, 22 začuđena pogleda sredine, 43 svot analize, 3 nadrkane tete iz državnih organa i ko zna šta još da bi posao sproveli i naplatili i bili srećni i motivisani za još, i još...

 U svakom od tih koraka se izgubi po neki procenat. Ne samo para, nego „dodate vrednosti“, potencijalnog dobitka zbog brzine realizacije ideje, energije, živaca... i na kraju ne ostane ništa. Ili ostane – rast džidipi koji, uz sve štednje, konsolidacije, mučenja, penzije, plate i strategije, od čega je sve u većini slučajeva nužno ili opravdano, jedva dobaci do 2,5 ili 3%!?

 I nije to samo slučaj sa „ajtijem“.

 Isto je i sa mnogo prozaičnijim i običnijim poslovima. Recimo, sa vodinstalaterskim radovima ili taksiranjem ili dostavom kuvane hrane.

 Evo, ja ne znam, a ne bih stalno da izgledam kao mapetovac, pa pitam – a kako se meri u džidipiju to kad u jednoj godini, na primer 2016, tokom godine bude napravljeno 400.000 porcija punjene pljeskavice sa po 2 priloga, 150.000 njoka i 118.000 tanjira libanske hrane i bude isporučeno Srbima i ostalim građanima koji više vole da ta 2 sata iskoriste na vođenje ljubavi (i potencijalnu borbu protiv bele kuge, mada je, neće se ljutiti Crkva, sasvim u redu i imati običan rekreativni seks) nego na kuvanje? A time se izbegava i kod kućnog kuvanja neretka životna opasnost da pokret obrvom kod konzumacije prvog zalogaja bude takav da strana koja je kuvala ne bude zadovoljna stepenom oduševljenja ukućanina-konzumenta.

 I da li nekako raste taj džidipi ako u ovoj, 2017. godini, bude napravljeno 480.000 porcija punjene pljeskavice sa 3 umesto 2 priloga, 177.912 porcija njoka i 211.000 tanjira libanske hrane, između ostalog i zato što ljudi sada mogu lakše da naruče tu hranu, lakše im se dostavlja, neko je napravio aplikaciju (i zaradio na njoj), a u sve te povezane biznise i „biznise“ (proizvodnja, pakovanje, dostava, reklama...) odluči domaći ili strani investitor da investitra neke prilično velike pare?

 I da li utiče na džidipi to što je posledica toga da je ostvareno, na primer, 2.000.000 sati vremena sati uštede na tome da sada ređe mora da se ide do restorana gde se ta hrana napravila, 12.000.000 sati uštede time što ne mora da se kuva kod kuće – a ti sati su utrošeni na neku drugu aktivnost od kojih svaka, uključujući i rekreativni seks ili gledanje u jednu tačku, ima neku ekonomsku posledicu na džidipi, makar u tome što će oni koji su sprovodili tu aktivnost sutra biti odmorniji, srećniji i produktivniji na poslu?

 Da li imamo bilo kakvu svest o tome?

 Na koji način to ulazi u strategije, planove i ostala arčenja mozgova i papira na aktivnosti državnog planiranja koji postaju autofdejt i neiskoristivi već u momentu kada je „radna grupa“ napravljena, zbog toga što su u međuvremenu svet ili neki klinac iz Niša u programiranju ili komercijalizaciji neke novotarije, sami i bez strategije, uspeli da smisle nešto novo?

 Kako ćemo izmeriti rast džidipi u 2017. i svakoj sledećoj godini u ovim, novim, dramatičnim okolnostima, od kojih veliku većinu, odnosno njihovu dalju evoluciju, i pozitivne i negativne strane, kojih sigurno ima, danas ne možemo ni da zamislimo?

 A zamislite tek koliko bi bilo strašno kada bismo u tom merenju tek uspeli i shvatili da smo, zbog toga što nismo iskoristiti ni delić potencijala novog vremena, samo u ovoj godini koja izmiče izgubili nekoliko milijardi evra potencijalne zarade „pravnih i fizičkih lica“ i stotine miliona evra poreskog prihoda koje bismo mogli da potrošimo na one koji ne mogu da se uklope ovako lako u novo vreme. Ili su penzioneri ili su bolesni ili su na drugi način u nepovoljnoj situaciji i od kojih bi zaista varvarski i kretenski bilo da očekujemo i tražimo da se prilagođavaju i snalaze u „novom vremenu“? 

 A da ne pričamo tek koliko bi nas tek ubilo u pojam kad bismo shvatili, u tom merenju, da zbog ovakvih gubitaka zapravo godišnje odu hiljade ljudi, koji „pale preko“ jer će tamo lakše ostvariti ono što ovde, zbog gluposti, nezaniteresovanosti i inercije, pre svega Države, a onda i skoro svih nas, ne mogu da ostvare ili bi morali da rode mečku da ostvare samo delić toga. I ne pale zbog toga samo ovi iz „ajtija“, jednako pale i vodoinstalateri i mehaničari.

 A zamislite tek koliko čoveku dođe da digne ruku na sebe kada stalno sluša pitanja „A šta treba da budu teme za nacionalni konsenzus?“ i „Oko čega da se okupimo u pripremi za izbore, oko čega treba da bude „koalicija?“ dok ovakve teme čekaju da ih se bilo ko seti.

 I pokida.

 A ovakvih tema je neiscrpno mnogo, i ne – nema ovde onog najglupljeg srpskog straha „a što da besplatno dam ideju, pa da mi je neko ukrade i šta ću posle ja...“. Nije ideja u ovome žila zlata, pa ko prvo dođe do nje za druge ne ostaje ništa.

 Beskrajan je rudnik ovakvih ideja i ima mesta za sve.

 I tako jedino može, njihovom eksploatacijom, da raste džidipi. Mnogo više od 3 ili 5 posto. I jedino tako ljudi mogu više da se smeju. Da se manje stalno mršte i dramatično uzdišu, jer o sebi vole da pričaju kao o pesimistima i da se manje grče.

 I da Srbija ne nestane.