Boks je najbolji sport na svetu, to je činjenica, i zato me užasno nervira ova apsurdna situacija da je u centru pažnje globalne javnosti jedan „mutant“ događaj koji direktno pljuje u lice ne samo boksu, nego i mešovitim borilačkim veštinama (MMA), ali i svim ljubiteljima sporta. Naravno da govorim o abominaciji zvanoj duel Flojda Mejvedera i Konora Mekgregora.

 I to baš sad kad boks ima najbolju godinu u novijoj istoriji, a možda, što da ne, neka bude da, i u svojoj celokupnoj istoriji.

 Ova, 2017. godina donela je mnogo fantastičnih bokserskih noći, nezaboravnih mečeva, novih heroja i tragičara, glamura, kontroverzi, slomljenih srca, ugašenih nada, fantastičnih obećanja, velikih pobeda i bolnih poraza. Ova godina je i na sjajan način pomagala svim ljubiteljima „plemenite veštine“ koji su želeli da „običnim“ ljubiteljima sporta pokažu da je boks mnogo više od teške kategorije, kako je to u Srbiji. Mada, ne izdvaja se tu Srbija previše od ostatka sveta koji ne spada u tradicionalne bokserske sile (SAD, Meksiko, Portoriko, Britanija, u nižim kategorijama Japan i Tajland, i druge)- ljudi vole borce iz svojih zemalja ili gledaju teškaše, bez obzira na što je najbolji boks uvek bio u lakšim kategorijama i što se neosporno najbolji bokser svih vremena proslavio u velteru i srednjoj kategoriji.

 Zato smo ove godine svojim prijateljima, kolegama, komšijama ili bilo kome ko je hteo da sluša i vidi mogli da puštamo snimke mečeva iz ove godine, u kojoj je bilo nekoliko onih zbog koji ljudi postaju doživotni ljubitelji boksa. Ako vas ne zanima šta smo to sjajno gledali u prvih šest meseci 2017,  preskočite naredna dva pasusa.

 Godina je počela nezaboravnim okršajem Badu Džeka i Džejmsa Degejla, prvim kandidatom za borbu godine. Usledio je sjajan revanš Fremptona i Santa Kruza, koji nije bio dobar kao prvi, ali je takođe bio na vrhunskom nivou. Iste večeri smo mogli da vidimo povratak Majkija Garsije u ring, nažalost, preko Crnogorca Dejana Zlatičanina. Do marta smo videli još nekoliko vrlo dobrih borbi sa manje poznatim borcima, a onda je usledila unifikacija dvojice neporaženih ratnika Kita Turmana i Denija Garsije, koja je opravdala sva očekivanja, pa i preko toga. Kao uvod u tu borbu, gledali smo kako zabavni, ali limitirani Toni Belju izbacuje kroz konopce povređenog večitog „zamalo šampiona“ Dejvida Heja u još jednom emotivnom i zabavnom duelu. Istog meseca je kralj srednje kategorije Genadij Golovkin pobedio Denija Džejkobsa u svom najtežem meču u karijeri, dok je u uvodnoj borbi do tada paund for paund broj jedan Roman Čokolatito Gonsales šokantno izgubio od Srisaketa Sor Rungvisaija.

 U aprilu smo gledali čudo prirode i apsolutno najboljeg boksera današnjice Vasila Lomačenka (Ukrajinac je. Izvini, Srbijo) potpuno dominira nad nedoraslim Džejsonom Sosom. Dobro, neko bi rekao da niko nije dorastao Lomačenku, ali ostavimo to po strani. (Ako se pitate zašto najbolji nije i na prvom mestu paund for paund liste, odgovor je zato što nema dovoljno profesionalnih borbi. Ali, doći će do prvog mesta, bez brige). Posle još nekoliko odličnih mečeva usledilo je ono najbolje: Džošua – Kličko. Bio je to klasičan duel mladog i nedovoljno dokazanog lava i prekaljenog veterana koji ne želi da se oprosti.

 Nakon epske borbe i nokdauna na obe strane, mladi lav Džošua je zabeležio nokaut pred 90.000 ljudi na Vembliju i očima celog sveta. Ta borba je pokazala da niko ne može da priredi ono što boks može, a sam sport je stekao mnogo novih ljubitelja. Ono što je usledilo posle nije razočaralo: Saul Alvarse je u meksičkom obračunu dominirao na Huliom Sezarom Čavesom mlađim, Terens Kroford je imao još jedan knjiški nastup, a Erol Spens je zaustavio Kela Bruka i kandidovao se za titulu najboljeg velteraša sveta, o kojoj bi trebalo da se „dogovori“ sa Kitom Turmanom.

 U junu smo gledali i revanš meč Andrea Vorda i Sergeja Kovaleva, u kome je Vord ponovo pokazao svoju klasu, ali je duel završen još jednom kontroverzom. Kada se na to doda da smo u istom periodu saznali da su Golovkin i Alvares za septembar dogovorili megatuču, učinak 2017. postaje nestvaran.

 A tek smo na pola godine, godine koja ljubitelje boksa svako jutro nagoni na pitanje: da li je ovo raj?

 E, onda su došle vesti o cirkusu zvanom Mejveder-Mekgregor. Oni će u avgustu da se sastanu u boks meču. Što je potpuna budalaština, sprdnja i podsmevanje ljubiteljima sporta. Evo zašto. Flojd Mejveder važi za najboljeg boksera svoje generacije (za najvećeg važi Meni Pakjao, razlika postoji i bitna je), koji se neporažen penzionisao pre dve godine. Konor Mekgregor je jedan od najboljih u MMA, a dok nema Ronde Rauzi i najpopularniji i najplaćeniji. Dakle, dvojica koji su ili na vrhu ili pri vrhu. Različitih sportova. Jeste, oba sporta su borilačka, ali i kendo i džudo su borilački sportovi pa niko i ne pokušava to da meša. Da se razumemo, u boksu se dešavalo da neki borci „preko noći“ ostare. A to znači da su na vrhuncu u jednom meču, a da su već u sledećem neprepoznatljivi, samo senka onoga što su nekad bili. Flojd ima 40 godina, ali Flojd tih 40 godina živi vrlo posvećeno treningu, a u ringu nikada nije imao nijednu ozbiljnu povredu. Štaviše, jedini problem koji Flojd ima sa telom jesu krte i bolne šake (Zbog čega je ranije ubrizgavao lidokain u šake. Forma dopinga? Pitajte Sportsku komisiju Nevade), što znači da ne udara jako kao ranije i da ne juri nokaut.

 Ne možemo, dakle, očekivati da je Flojd ostario preko noći, ali ne možemo očekivati ni nokaut, jer Flojd, prosto, ne rizikuje. Neko će primetiti da Konor ima odličan „stend ap“, odnosno da se u MMA meču odlično bori dok su obojica na nogama. To je tačno, ali to su opet dva različita sporta. U MMA „stend apu“ borac mora da vodi računa o distanci i da se pazi udaraca rukom i nogom svoga protivnika, ali i pokušaja da se baci na zemlju. Ničega od toga nema u boksu, samo udaranja rukama u prednji deo gornjeg dela tela, ne računajući ruke. Konor je u svojih 10 borbi u UFC-u proveo oko 10 minuta na nogama. Sa Flojdom će stajati 36. Konor je u „stend apu“ poznat kao kontraš, a Flojd je najbolji kontraš u sportu u kome Konor nema nikakvog iskustva. Prosto, Mekgregor ne samo da nema šta da traži u bokserskom ringu protiv najboljeg boksera svoje generacije, nego nema šta da traži u ringu protiv profesionalnog boksera.

 Da se razumemo, apsolutno važi i u drugom smeru. Najbolji bokser današnjice ne bi imao šta da traži u oktagonu protiv profesionalnog MMA borca. Isto kao što košarkaš ne bi imao šta da traži u ragbi meču. Ako se isključi ta mala šansa da je Flojd ostario preko noći, Mekgregor nema ni jedan procenat šanse u boks meču protiv Mejvedera, bez obzira što je u pitanju vrhunski sportista i jedan od dvojice-trojice najboljih MMA boraca na svetu.

 I ne samo to. Ova borba neće doneti ništa dobro nikome. Neće dokazati ništa. Ne postoji nikakav ozbiljniji ulog, jer se stvari neće ni malo promeniti kakav god ishod da bude. Ko god da pobedi na bilo koji način, boks će ostati to što jeste i MMA će takođe ostati to što jeste. I bez obzira na ishod obojica učesnika će zaraditi najmanje 100 miliona dolara. Bokserska zajednica listom osuđuje ovaj događaj i smeje mu se, ali problem je u tome što ljubitelji sporta masovno „padaju“ na ovo. Kladionica „Pedipauer“ iz Mekgregorove Irske objavila je da je više od 90 odsto uplata bilo na pobedu Konora.

 A onda kada ishod bude kakav će biti, odnosno kada u dosadnom i dominantom meču Flojd dobije sve runde, onda će svi oni koji su platili da gledaju meč ili budu platili preskupe ulaznice (prema prvim najavama, najjeftinije će koštati oko 2.000 dolara) shvatiti da su naseli na prevaru. Pogotovo kad se Flojd vrati u penziju, a Mekgregor, javlja mi se, obavi da je završio karijeru. Neće tada biti mali deo onih koji će za sve da okrive boks, jer je ovo ipak boks meč. ( To će takođe značiti da je najbolji bokser svoje generacije ponovo učinio kontrauslugu boksu. Zašto ponovo? O tome ćemo drugi put.)

 I šta onda? Treba li da učestvujemo u tom cirkusu i dajemo mu legitimitet? Ne, naravno da ne. Najbolja stvar koju svako od nas može da učini jeste da ignoriše ovu neslanu šalu od događaja i da čeka padne u zaborav.

 Mi koji volimo boks ćemo nastaviti da uživamo u ovoj nestvarno dobroj godini i truditi se da zapamtimo svaki njen trenutak. Za stare dane.