Održivi razvoj je zgodna tema za diskusiju. Ona vrlo široko obuhvata sve, od mira, do zaštite životne sredine, preko socijalne sigurnosti. I uvek kada mislim o održivom razvoju pitam se gde je Srbiji mesto u takvim velikim globalnim temama. Kakva je uloga nas u Srbiji, i kakve veze uopšte Srbija ima s održivim razvojem? Da li bi nešto u našem svakodnevnom životu bilo drugačije kada bismo o tome razmišljali i tražili rešenja?

 Za održivi razvoj često je zalepljena etiketa “mlaćenje prazne slame” - još jedne skupe ideje čija realizacija je nemoguća. Ideja jeste skupa i ostvariće se možda nekada ili nikada. Ipak, kada se suočimo s definicijom, da je održivi razvoj “razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, ne dovodeći u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe,“ moramo da se zapitamo.

 Ili da pustimo da se u naše ime tim pitanjem bave drugi, vrlo daleki ljudi?

 Značaj ove teme u Srbiji posebno je zanimljiv iz ugla odnosa održivog razvoja i ekonomskog razvoja. Ekonomija je u Srbiji pojela sve druge teme. Kao da je neko prosuo mudrost da se vrednosti i ideje ne jedu, a mi smo se svi primili na to.

 Verujem da, nažalost, situacija nije tako jednostavna, a čini mi se da je i vreme pokazalo  da ekonomski napredak ne može da se desi i održi dokle god ne rešimo neka druga pitanja. Zato što ekonomski napredak samo više para, to je pre svega raspodela tih para. A kada se dođe do toga, ne pomaže matematika, koliko pomaže iskren odgovor na pitanje gde smo sada, a gde bismo želeli da budemo kada dođe vreme da ključeve predamo sledećoj generaciji.

Dakle - vraćamo se na klizav teren vrednosti, sa kog većina nas beži glavom bez obzira.

 Na ovo pitanje meni je odgovor dao Rols[1], koji je kroz svoj brilijantni rad uspeo da pokaže da je ono što nas najviše koči da budemo bolji, i da nam bude bolje, činjenica da svet nije fer, a da mi, dokle god se nalazimo u poziciji onih koji su u raspodeli kolača prošli dobro, ne možemo da razumemo kako je onima sa druge strane. I, oh da, uzimajući u obzir surovu globalnu statistiku, mi u Srbiji prošli smo vrlo dobro.

 Ušuškani u misao da je situacija toliko teška i loša da i nema baš puno svrhe da nešto radimo i pomeramo, sporo i retko preuzimamo odgovornost.  A prva odgovornast države i njenih gađana je da formiraju pravedne institucije, jer baš kako Rols kaže, ekonomski razvoj nije i ne sme da bude sam sebi cilj. On je samo put do cilja koji je uspostavljanje i održavanje u životu “pravednih institucija”.

 Čini mi se da je ovaj pristup, iako  dosta pojednostavljen mojom interpretacijom, moguće primeniti na trenutnu situaciju u Srbiji. Razmišljanje o ekonomskom razvoju kao putu do cilja, a ne cilju, daje nam pravo da prestanemo da sve druge vrednosti odmeravamo prema njemu. Jer kao što se do sada pokazalo,  za sve osim za veći GDP trenutno ne bi bilo vreme.

Ekologija može da čeka, obrazovanje može da čeka, kultura može da čeka. Dokle!?

 Država, kao i bilo koja organizacija, može da prikazuje godinama podatke koji van konteksta možda i izgledaju kao da donose napredak.  Smanjimo penzije, povećamo poreze i smanjimo ulaganja u sve živo i eto suficita. A sledeća generacija ostane uskraćena za sve prilike koje smo mi imali. Ostanu zarobljeni u našem vremenu, mada je i nas vreme već pregazilo… ostanu siromašni i neobrazovani, i nastave da izvoze sebe ili sirovine.

 Na žalost ili na sreću, sve suštinske promene u jednom društvu zahtevaju barem deceniju da bi se osetio efekat tih promena. Bilo da su one dobre ili loše. Ne zaboravimo, račun za deregulaciju finansijskih tržišta, koju je počeo Regan 1981, platila je naša generacija 2008. Od 1981. četiri predsednika u sedam mandata su, potpomognuti razvojem finansijskih tržista, beležili fantastičan ekonomski rast. Zato je toliko važno da počnemo da pričamo o društvu u kakvom želimo da živimo i da na izborima biramo nekoga ko će stvariti uslove da se društvo razvija. Poslednji je trenutak da prekinemo da imamo izbore za generalnog menadžera Države.d.o.o.

 

[1] John Rawls, Theory of Justice, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1971