Pre nešto više od 5 godina Gardijan je objavio, a Politika prenela vest da je za mlade u Britaniji izraz Biti na Fejsbuku pleonazam, budući da je, prema njihovom mišljenju, nemoguće ikako drugačije biti, tj. postojati.

 Bivajući na društvenim mrežama, mladi, ipak, i dalje posećuju realne, ili virtuelne učionice, neki među njima imajući ambiciju da u njih uskoro uđu i kao predavači. Znaju li oni šta je pleonazam, a kako, sa druge strane, danas kodiraju svoju poruku oni koji bi pleonazam morali da prepoznaju?

                                                                 *

Dva oktobarska utiska, inspirisana instalacijom razapete stolice Roze el Hasan. Dve stolice. Jedna naspram druge, ili sa dve različite strane paravana. Obe razapete uza zid. Prva presvučena somotom, glomazna, nekako bezlična i lako prenosiva, uprkos težini. Druga je naglašeno prazna, očvrsla potvrda elitizma.

Vidim ih, i kao da vidim ispražnjeno prisustvo i naglašeno odsustvo.

 

Oktobar, 2017.

Amfiteatar Učiteljskog fakulteta.

  Zamišljam 140 mesta, crvenu harmoniku i metalofon. Krcat prostor.

 Među studentima koji su ove godine u Beogradu preskočili zelenu liniju budžetskih mesta na Smeru za obrazovanje učitelja, u proseku je svaki peti iz svoje srednje škole došao sa prosečnom ocenom ispod 4,00. Više od 80 % budućih učitelja nije znalo čak trećinu pitanja sa testa iz srpskog jezika i književnosti. Gotovo svaki drugi među njima, sudeći prema objavljenim rang-listama, pogrešno je odgovorio na 50% pitanja iz oblasti opšte kulture i informisanosti. U odeljenju formiranom u Vršcu, od 45 brucoša na budžetu, samo je njih šestoro uspelo da uradi 20 ili više zadataka iz srpskog jezika, a trećina njih umela je da uradi bar 15 od 30 pitanja na testu opšte kulture i informisanosti.

 Oni su, podsetimo, odnekud došli, a otići će uskoro u učionice budućih prvaka. Hoćemo li preuzeti odgovornost pre nego što je pripišemo njima?

 

Oktobar, 2017.

Međunarodni beogradski sajam knjiga.

 Čitanje stihova finalista jednog festivala poezije mladih. Ne zna se ko je od učesnika skromniji i tiši. Slušaju ih prazne stolice. Stih, još jedan, pa nekoliko uzgrednih sivih sećanja organizatora na šezdeset i neku. Pa opet stih, uz nespretno dodavanje mikrofona i već poslovično prolivanje vode po malom broju obezbeđenih primeraka zbirke. Izmučeni, bledi dah, i tišina, koju probija usklik Oj Kosovo, Kosovo snažnih ženskih glasova iz susedne hale. Žive ti mladi stihovi, čini se, od truda da ih ovi spolja, ovi "neartikulisani", ovi "prejaki igrači spektakla", ne čuju i ne vide. Tako, veruju, živi i poezija.

 

Oktobar, 2012.

 Sećam se Dvougla Ex libris u kome Radmila Lazić i Vesna Dedić govore o "voditeljskoj literaturi" i umetničkom u književnosti, o računima za struju i obeležavanju godišnjice B. Pekića. Ponovo dve stolice. Godinama već pitam učenike koja je od njih dve u pravu, i iznova prepoznajem kako su negde, još u osnovnoj, naučeni da kažu - pesnikinja, ova ozbiljnija. Ali ne znaju ko je ona, ni zašto govori njima nepoznatim jezikom.

2017.

 Dve stolice,u vakuumu, kojim odzvanja zvuk pokušaja uspostavljanja dial-up konekcije .

                                                                *

 Pre nekoliko dana i na jednom milanskom univerzitetu posvećenom medijima srednjoškolci su polagali prijemni ispit iz opšte informisanosti. Pitanje koje ih je zbunilo bilo je o najdužem mostu na svetu. Nakon prvobitnih reakcija na neažurirana rešenja, ispostavilo se da se najdužim mostom za automobilski saobraćaj ne može smatrati onaj u Hong Kongu, budući da još uvek nije otvoren za javnost i za saobraćaj. Dakle, možete otići, videti ga i dodirnuti, ali njegovo prisustvo nije ozvaničeno, ni njegova funkcija potvrđena, te samim tim  ̶  on u današnjem svetu ne postoji.

                                                                *

 Komunikacija, najšire, ali i najozbiljnije shvaćena, najduži je, no i jedini most između prosvete, umetnosti i kakvog-takvog smisla, u čudnom bauljanju od naučene forme do izbledelog sadržaja, prebrajanju i raspoznavanju gladnih elitista i siromašne inteligencije, u prozivanji i prevrednovanju nesposobnosti i skromnosti...

 I jedna mentalna slika  ̶  dve nečujne, naizgled pomirene, nemoćno obešene stolice, 2017. u Srbiji. Jedna bira da bude prazna. Druga je previsoko da se dotakne tlo, a previše nisko, da bi se sa nje videla prva. Ili su samo u različitim realnostima? A ko postavlja i pomera paravan? I ko zaglušuje pesmom iz pozadine?