Minula 2017. godina donela nam je mnogo toga različitog u kreativnom smislu kada su u pitanju televizijske serije, ali i mnogo toga istog. Najveći deo zabave u formatu televizijskih serija dolazi kod nas iz Amerike, gde se i ulaže najviše novca u njen razvoj. Pop-kultura je često (u nekim medijumima gotovo uvek) služila kao poligon za izražavanje političkih stavova njenih autora. Amerikom je 2017. dominirao, jel'te, Donald Tramp i sve ono, realno ili umišljeno, što ide sa njim i njegovim pokretom. Može se reći da su se pitanja društvene pravde u prošloj godini u serijama podigla na kub, što je i očekivano, ali je to donelo kreativne probleme. Nemam ništa protiv te i takve američke politike, niti protiv toga se autori kroz svoja dela politički izražavaju, ali mi to smeta sa kreativne strane.

 Smeta mi jer znam da će se svaka, ili skoro svaka, serija ne samo da se bavi istim problemima, nego će da se bavi njima na gotovo identičan način. Jasno mi je da, na primer, mejnstrim serije kao što su Bleklist (Blacklist) ili Kvantiko (Quantico) da u svoj scenario ubace tokove priče o tome kako žene zarađuju manje nego muškarci, ili kako su američki muslimani često progonjeni i prokazani bez ikakvog razloga, ali mi smeta da se tim istim temama na potpuno isti način sa skoro istim replikama bave kreativni unikati i serije koje do tada nije zanimalo mišljenje javnosti, kao što je recimo moja voljena Filadelfija (It's Always Sunny in Philadelphia).

 No, to za gledaoce u našoj Srbijici nisu nikakvi realni problemi, pa ćemo se zato pozabaviti onim kvalitetnim što smo mogli da gledamo na televizorima premijum internet servisima ili u narodnim varijantama.

 Moram da kažem da neke izvikane, hvaljenje i nagrađivane serije nisam gledao iz ovih ili onih razloga, ali koje su mi otprilike preporučili svi. Ovde ću da nabrojim neke, čisto da znate da ih nisam prevideo: Handmaid's Tale, Game of Thrones, Deuce, Good Place, Halt and Catch Fire, Unabomber.

 Bilo je i nekih koje kritičari vole i koje su jako popularne, ali koje...ne ispune očekivanja na kraju, niti vam donesu satisfakciju, pa ih, prema mom skromnom mišljenju, možete preskočiti. To su: Master of None, American Gods, Taboo, House of Cards.

 Neću ovde pisati ni o serijama koje baš volim i redovno gledam, a za koje sam svestan da su deo niše namenjene samo fanovima (Supernatural, Family Guy, American Dad, ceo Arrowverse, Gotham, Marvels Agents of S.H.I.E.L.D. i druge), ali moram da pomenem da su neke bile jako blizu liste, ali im je ona silom prilika izmakla. Serije koje svakako zaslužuju vašu pažnju, a nisu u prvih 10 su, između ostalih: South Park, Mindhunter, Bosch, Punisher, Mr. Robot, American Vandal, Star Trek: Discovery, Mr. Mercedes, Unbreakable Kimmy Schmidt, Feud, Dark, Silicon Valley, The Good Fight, Narcos, The Mick, Shameless, Orville, Black Miror, iZombie, Walking Dead, i druge.

 Moja sklonost ka fantastici i krimićima je izražena i imajte to u vidu, ali kada su prvih 10 u pitanju, trudio sam se da budem što objektivniji.

10 - Curb Your Enthusiasm

 "Sajnfelda" volite ili ne, ali je činjenica da je u mnogim stvarima promenio način na koji doživljavamo sitkome i da je postavio mnoge standarde. "Mastermajnd" iza Sajnfelda je Leri Dejvid, koji je u "Entuzijazmu" napravio, kako se to popularno kaže, "Sajnfelda na steroidima" (dok se za Svetu "Filadelfiju" kaže da je "Sajnfeld na kreku"). Posle šest godina pauze, ove jeseni se konačno vratio neurotični Leri Dejvid sa poluromansiranom verzijom svog života i njegovim dogodovštinama u Los Anđelesu i svetu zabave. Način izvođenja je ostao isti – glumci dobiju otprilike smernice o temi o kojoj se priča, dok su dijalozi skoro u potpunosti improvizovani. Dejvid je pokazao da je apsolutno imun na sve televizijske trendove, da ima pregršt novih ideja i da njegov kreativnost da prikaže društveno neprijatnu situaciju prosto nema granice. Bilo je mnogo dobrih komedija ove godine, ali nijedna nije bila toliko vitalna i kreativna kao deveta sezona "Entuzijazma".

9 - Stranger Things

 Prva sezona Stranger Thingsa uhvatila je svet na spavanju. Bazična priča o deci koja istražuju misteriju u malom gradu ponudila je svetu gomilu nostalgije, ali i malo čega drugog u kreativnom smislu. Jeste, klinci su bili super, muzika i epoha su uglavnom bili okej, a mi koji smo odrastali tih osamdesetih godina smo im oprostili sitne greške. Sada je ceo svet čekao drugu sezonu, spreman da ponovo bude oduvan sa nogu. I to je i dobio. Druga sezona popularne serije donela je ozbiljniji zaplet (nisam rekao ozbiljan), više se bavila likovima, proširila je svet i produbila je likove. Povrh svega, zanatski je bila bolje urađena nego prva, imala je bolji tempo i na kraju smo dobili jednu pristojnu priču klasičnog B horora, u oblandi skoro pa tinejdžerske drame, sa već standardno ogromnom količinom nostalgije. Druga sezona je jako zarazna, sjajno upakovana i u kompletu nudi ogromnu količinu emotivne nagrade za uloženo vreme.

8 – The Expanse

 "Evo, vidite da može" – to bi otprilike trebalo da bude moto ove serije kada se prikazuje producentima. Daleko najjeftinija serija u ovom celom tekstu pokazala je kako može da se pravi vrhunska naučna fantastika sa jako malo para. Odavno nismo gledali kvalitetan svemirski SF, a pogotovo ne vrhunski svemirski SF. Negde otprilike od druge sezone "Galaktike", ako me sećanje ne vara. Ali, produkcijske vrednosti su ovde manje bitne. Expanse je fantastična serija koja je mešavina "spejs opere", "hard" SF-a i drugih podžanrova naučne fantastike koje nećemo ovde pominjati da vam ne bismo kvarili radnju, ali krimića i političke intrige. U seriji se govori o budućnosti u kojoj su ljudi kolonizovali sunčev sistem i u kome su se izdvojile tri jake frakcije: Zemlja, Mars i stanovnici Asteroidnog pojasa. Zaplet prve sezone počinje kao istraživanje slučaja nestale osobe, koji se na kraju razvija u sistemsku aferu sa ogromnim posledicama. Druga sezona, koju smo gledali ove godine, nastavlja se odmah na prvu i priču razvija dalje bez imalo pauze, praznog hoda ili ponavljanja. Serija izgleda fantastično, glumci i likovi su odlični, političke intrige su sjajne (daleko iznad baljezgarija koje smo mogli da vidimo u "Kuli od karata"), a serija se guta u dahu i ostavlja nas željnim nastavka. Koji će, nadam se, vrlo uskoro.

 

7 - Better Call Saul

 Nominalno prikvel, a realno i alternativni rimejk planetarnog hita Breaking Bad nije univerzalno cenjen. Kritičari mu zameraju sporo razvijanje priče, ali i predvidljivu radnju o tome kako je "vredni mlađi brat zlatna srca postao advokat-kriminalac". Kritičari previđaju prvo i osnovno pravilo dobrog pripovedanja: najvažnije je kako se priča, a ne šta se priča. Better Call Saul je u svojoj trećoj sezoni napravio do sada najveći pomak, ali i dalje se nije mnogo pomerio od činjenice da je ovo porodična drama sa po nekim kriminalnim elementom (ljudi zaboravljaju da Breaking Bad nije bio krimi-drama, nego da je bio, khm, drama-krimi). Naš Džimi Mekgil i dalje pokušava da ostane na dobroj strani, da održava smislenu vezu, ali i da stekne poštovanje svog voljenog brata. Ipak, u ovoj sezoni se uvodi nekoliko živopisnih likova koje znamo iz Breaking Bada, ali to ne narušava spor ritam i ultrastilizovano izvođenje ove serije. Ono o čemu se najmanje priča kada je ova serija u pitanju, ali i druge, jeste zvuk. Dizajneri zvuka za Better Call Saul zaslužuju apsolutno sve moguće nagrade, a ova serija bi trebalo da se prikazuje u svim stručnim školama kao primer koliko je zvuk bitan za konačni proizvod.

6 – Legion

 Od superheroja se ne može pobeći u današnje vreme, ali kada su u pitanju ovakve serije, ni najveći "hejteri" superherojština ne treba da beže. Druga decenija 21. veka donela je definitivnu pobedu gikova i štrebera kada je pop-kultura u pitanju. Superheroji, strip-junaci, pa čak i horori i humane verzije SF-a postale su apsolutni mejnstrim. Mnogi se zbog toga bune (opravdano ili ne), ali ako za početak superhoerojske pomame uzmemo Nolanov Batman Begins, dolazimo do zaključka da taj pop-kulturni ciklus traje punih 12 godina, zaključno sa 2017. To je u šoubiznis godinama jedna ogromna epoha i normalno je da posle toliko vremena, prave večnosti, dođe i do dekadencije i dekonstrukcije. Ono što je šaljivo počeo Deadpool 2016, prošle godine je na filmu trijumfalno i ozbiljno završio Logan, moderno remek-delo. Na televiziji smo pored junaka koji skakuću u kostimima dobili, na primer, trodimenzionalnu alkoholičarku, žrtvu nasilja, koja želi samo da je svet ostavi na miru (Džesika Džons, naravno). Biću slobodan da kažem da je superherojska dekonstrukcija na televiziji doživela svoj vrhunac u Legionu. Priča je jednostavna: Dejvid Holer se leči u mentalnoj instituciji od svog teškog poremećaja, do trenutka kada mu neko ne usadi ideju da on možda i nije lud i da ga neko tu drži da bi ga kontrolisao. Sve ostalo što gledamo je teška psihodelija u izvođenju, sa elementima psiho-trilera, horora i introspektivne drame, sa gomilom narativnih i simboličkih slojeva. Legion je jako složena serija za čiju analizu bi bio potreban čitav esej, ali važnije od toga jeste da je jako zanimljiva i efektna. Gleda se bez daha i, slobodno koristim tu frazu, apsolutno nikog ne ostavlja ravnodušnim.