"Tu je sve vreme, čeka da izađe".

 I to je najbolji početak jedne knjige ikada, Stadionske groznice, Nika Hornbija.

 Ako ste gledali filmove, kojim je ovo epohalno delo prostituisano, postoje dve verzije, ona amerikanizovana govori o bejzbolu i bostonskim Red Soksima, bolje ih zaboravite, o fudbalu se može pisati, nikako snimati film. Ne mislim na marginu i navijačku supkulturu, ali i tu tek postoji par ozbiljnih pokušaja da se govori o fenomenu bez herojske note i veličanja bitangi kojima je potreban izgovor za nasilje.

 Otišao sam predaleko, ovo nije priča o umetnosti, već opsesiji.

 Kako funkcionišu opsednuti?

 Većinu vremena se pretvaraju i tu je Hornbi upravo opisao mehanizam, socijalizacija podrazumeva da se pravite normalni, u granicama u kojima možete da osedlate paniku i budete prihvatljivi okolini, tolerisani kao zanesenjak bezopasan po okruženje.

 Kod Tonija Soprana je to ona situacija kad mu se mešaju glasovi u glavi, guši ga u grudima i gubi svest, kod mene stezanje u grlu i preznojavanje dok te ljudi zasipaju svojom verzijom stvarnosti. Vremenom naučite da prepoznate granicu, ali, svakako morate da se suočite sa tim neprijatnim stanjem.

 Ako se pitate o čemu pričam, zamislite rođake iz pripizdine koji su odlučili da se pojave u gostima u vreme derbija. Sad, poznajem ljude koji to objašnjavaju kao nepristojnost, ali kod zaraženih to može da bude okidač i nema veze sa etikecijom, već mentalnim zdravljem.

 Ne možete da se pretvarate stalno, stoga morate da budete vešti, smišljate brze izgovore i vežbate usresređenost. U suprotnom, društvena norma će vas izolovati kao čudaka, nije da me je briga, ali može da se odrazi na život onih koji volite i način na koji hranite strast.

 Naravno da opsednutost fudbalom ne isključuje ostale stvari, to bi zaista bilo preteško breme i predstavljalo kidanje bilo kakvih društvenih veza, samo postoje prioriteti, recimo usamljenički život u divljini Montane.

 Zajebavam se, naravno, ali ume da bude teško. Potrebna vam je porodica, da brine i razume nosioca virusa, neki će se zaraziti, drugi ne. Eksplozije besa i euforije mogu da se suzbiju lekovima, ali i postanu nešto na šta okolina ne obraća pažnju, taj efekat iznenađenja postupcima odraslog čoveka, sa godinama izbledi, i to je odlično u svemu.

 Imao sam šlepere sreće da me najvoljeniji ograde razumevanjem, ali u te tvrđave ne treba ulaziti kada igra Juve, niti iskušavati sudbinu otvaranjem pitanja u trenucima katarze.

 Ljudi su vam apsolutno nepotrebni dok hranite strast, novac jeste. I tu uvek računajte da opsednutost košta. Ilija Čvorović je baš tako shvatio podstanarovu izdaju, kao hranjene strasti, ljudi su jednostavno spremni na sve, nije da se racio baš tu pita.

 Još jedna posledica virusa je nesposobnost da govorite o njemu sa zdravima. To su one situacije u kojima ljudi pokušavaju da gledaju fudbal zajedno. Ma znate, kombinacija ćelavih sa velikim stomacima koji tu nešto urlaju, možda te reklame ciljaju određenu grupu, ali svako opsednut će se gorko nasmejati, u pitanju je prevara konzumenata, potrebno je nešto da te omami, recimo flaša Chiantija, kakva krigla, nema tu mesta nazdravljanju.

 Navijam sam i sa Hanom, koja je deo mene, pa to računam u jedno. Na stadionu sam sa istomišljenicima, ali ih ne vidim, opsednutost znači da razgovaraš sam sa sobom. I to je, verujte mi najlepši osećaj na svetu, ne postoji ništa drugo, to je istinska sreća, čak i kada stvari krenu loše. Nama je potrebna patnja, ali brzina u kojoj se stvari smenjuju je lek.

 Ima još nešto, samo moj klub može da suzbije napade panike, teoriju sam proverio mnogo puta. Ljudi kojima je gorela vatra na prsima i čije je srce slabo se klone gužvi. Da vas ne zamaram, tek postoji medicinsko objašnjenje, strah da ćeš skončati u gomili nepoznatih. Palo mi je na pamet kada je glupa ruka zakona ubila onog nesrećnog prodavca lubenica, to su te situacije kojih se bolesni užasavaju, buka i svađa povezane sa strahom od kraja.

 Ta panika jedino isčezne na tvrđavi, kada se dokopam svog mesta, ne smetaju mi ljudi koji me dodiruju, koji se dovikuju, ne iritira me kakofonija glasova, ne znoje mi se dlanovi, ne opipavam Bromazepam u džepu jakne. Postojimo samo moj klub i ja, do kraja sveta.

 Ako verujete da sa godinama virus slabi, mogu da se nasmejem, naprotiv, postaje pojas za spasavanje, nešto za šta se grčevito držiš, uz porodicu to ti je poslednje uporište, azil, mesto u kome nema ogorčenosti, onog gadnog osećaja da zaslužuješ više i svaljivanja odgovornosti za neuspeh na druge.

 Morao sam ovo da vam napišem, nije ni psihoterapija, niti posebnost, znam ljude koji gledaju utakmice rezervne ekipe svog tima i smrtno su ozbiljni dok pričaju o tome, ima nas i razumemo se u zavereništvu.

 Ne drugo je u pitanju, razlog je što se ovde olako koristi reč navijač, što u Srbiji to prečesto podrazumeva nesposobnost davanja sebe i svojih dobara u ime pripadnosti nečemu. Što se ljudi deklarišu mržnjom umesto rivalitetom, što su negativne emocije upućene ka drugima frustracija životom, ne opsednutost sopstvenim demonima.

 I kada se stvari tako definišu, treba napraviti razliku, ne možeš da projektuješ svoj problem na drugoga, to izlazi iz okvira koje sam postavio u ovoj priči, to nije strast, već razarajuća sila.

 Ne govorim samo o igri, važi za sve životne situacije.

 Svet ili ovo njegovo beznačajno zrnce peska, Srbija, bi bolje funkcionisala kao kraljevstvo opsednutih, lakše bi se razumeli i ne bi bilo potrebe da vam babe, majke i žene govore "Ti tu gubiš živce, a oni igraju za pare".

 Nije do njih, do mene je.