Pre nekoliko dana uprava grada Beograda pozvala je građane da predlože ime za novi bulevar na Novom Beogradu. Pitanje je da li su građani kompetentni da daju imena ulicama?

 U savremenim naučnim disciplinama, kao što je antropologija grada, uvedena je disciplina koja proučava tzv. mesta sećanja, u koja nesumnjivo spadaju nazivi ulica - odonimi ili hodonimi. Odonimi nisu samo delo nekog administrativnog procesa, oni su pokazatelj nacionalnog kulturnog identiteta, ideologije, način na koji pamtimo. Odonimi su verovatno najeksplicitniji, i najlakši način manipulacije istorijom i sećanjem.

 U evropskim zemljama nazivi ulica javljaju se i pre 18. veka, ali su tek francuski revolucionari počeli da koriste komemorativne i ideološke nazive ulica. Beogradske ulice svoje nazive dobijaju 1848. godine, ali su neformalna imena postojala i ranije (Kujundžijska, Gospodska, Abadžijska…)

 Koliko je, zapravo, to bio ozbiljan posao, pokazuje i sastav komisije koji su činili ugledni političari i intelektualci toga vremena (Kosta Glavinić, Andra Nikolić, Branislav Nušić, Sima Pandurević).

 Često se čuje da bi bilo bolje da bi bilo bolje da imamo imena ulica kakva imaju sećniji narodi: Ulica lala, ruža, V avenija i slično, čime bi se otklonili svi ovi problemi. Beograd, kao i većina evropskih gradova, ima komemorativne nazive ulica.

 Beograd je pretrpeo nekoliko krupnih promena, kad je reč o imenovanju ulica, shodno svojoj burnoj istoriji. Jedna od najkrupnijih, svakako, je bilo, imenovanje posle II svetskog rata, kada je pobednička ideologija shvatila da bi trebalo da ima monopol na sećanje i izbriše sve nazive koji podsećaju na prethodnu ideologiju (Krunska postaje Proleterskih brigada, Kralja Petra - 7. jula, Bulevar kralja Aleksndra – Bulevar revolucije, Kraljice Marije - 27. marta, itd.). Devedesetih godina, jačanjem novog nacionalizma, usledio je pokušaj ispravljanja ove istorijske nepravde. Tako su načinjene nove. Nestali su nazivi po oslobodiocima Beograda, pa su tako ulice izgubili Tito, general Ždanov, Peko Dapčević, Koča Popović...

 Dubravka Stojanović u knjizi Kaldrma i asfalt, govoreći o nazivima beogradskih ulica, kaže da su: “Ulice grada više bila mesta sećanja, nego mesta promene, što u velikoj meri, simbolički, određuje noviju istoriju  Srbije”[1]

 Konstantne transformacije, imenovanja i preimenovanja, takođe su odraz ideologije, odnosno ideološkog haosa u kome se vekovima nalazimo.

 Kako  danas pamtimo?

 Od  naših generacija se očekuje minimum razuma, bar kad je reč o banalnoj podeli na četnike i partizane. Danas imamo pokušaje da ispravimo greške i jednih i drugih, što je za pohvalu, ali to, uglavnom, radimo traljavo, bez reda i sistema.(Na primer, preimenovana je Zagrebačka ulica, sada se zove Koče Popovića. Kao veliki Jugosloven, on to sigurno ne bi dozvolio). U pokušaju da dokaže svoj "kosmopolitski duh", Čukarica je dobila ulicu Endi Vorhola.

Da bi se odmakli od teze da istorija pamti samo bitke i generale, pohvalno je i što proteklih godina imena ulica dobijaju veliki glumci, pisci. Možda bi trebalo da razmislimo i da ulice dobiju i neki obični građani koji svakodnevno čine velike stvari za ovaj grad.  

Posledice svega ovoga je da neke beogradske ulice danas liče na moderni palimpsest, svedočanstvo o tome kako smo pisali i brisali.

 foto: Novi pogledi

 Kako bismo izbegli greške, ali i imenovanja  koja su deo trenutnih emocija i pomodarstva, što se uglavnom dešava kada građani učestvuju u ovom procesu, ovim važnim poslom bismo morali da se ozbiljnije bavimo.

 Prilikom imenovanja trebalo bi imati na umu reči Emilijana Josimovića, prvog srpskog urbaniste (koji potpuno nezasluženo ima ulicu od nekih 100 metara), a koji je prilikom izrade prvog urbanističkog plana Beograda 1867. rekao: "Imena koja već postoje da se kao publici poznata zadrže, osim ako sablažnjavaju, kao što, stidno je reći, i takvih ima".[2]

[1] Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2012.
[2] Emilijan Josimović, Objasnenje predloga za regulisanje onoga dela varoši Beograda, što leži u Šancu, Beograd, Jugoslovenski institut za urbanizam i stanovanje,1867.