Prvi plod i znak nerazumnoga slavoljublja sastoji se u gordosti.*

 Najpoznatije opšte mesto srpske kulture je rečenica: „Država premalo ulaže u kulturu...“

 Sigurna sam da je to tačno, ali država premalo ulaže i u obrazovanje i u zdravstvo i u sve ostalo, pa su ulaganja u kulturu potpuno u srazmeri i u skladu sa tim. Odgovornost države za stanje u kulturi je velika, ali ne i presudna za kulturu. Za kulturu su, kao i za svaku delatnost, neophodni stvaraoci  (oni koji tu kulturu proizvode) i konzumenti (oni koji kulturu kupuju). Mi imamo problem i sa jednima i sa drugima.

 Prioritet države ne bi trebalo da bude da zabavi svoje građane. Velika umetnička dela nastajala su i u najtežim društveno-istorijskim prilikama. Ne postoji politika koja može da stane na put tome.

 U američkoj kinematografiji opšte mesto su postali konobari, prodavci koji sanjaju da postanu glumci, književnici i čekaju pravu priliku za to. Nikad državu niti bilo kog političara ne krive za neprepoznavanje talenta i nemogućnost uspeha.

 Postoji jedan ozbiljan paradoks savremene kulture-oni koji je stvaraju žale se da nema dovoljno publike. Istovremeno publika se žali da im je kultura skupa, nedostupna, da nemaju vremena za nju. Rešenje je, svakako, negde između ova dva stava.

 Ova jedovita zmija gordost, kad se u bogatom i blagorodnom nađe, pokazuje se kroz glupost, bezobrazje, skvrnoslovlje i nedela. U silnom i moćnom, kroz surovost, beščovečje, zveronaravlje, psovku, gnev i jarost. A u slabom i nemoćnom, daje se kroz sasvim protivne znake poznati: kroz pritvorno smirenje, lukavo licemerje i laskanje, kvarno potčinjavanje, ulagivanje, čovekougađanje i nekakvo usiljeno slatkorečje; jednim slovom, kroz lažljivu svetinju.*

 Umetnici i svi oni koji stvaraju kulturu, neretko se obrušavaju na sopstvenu publiku, optužujući je da je glupa, neobrazovana i da voli šund. Svako ko pročita ovako nešto oseća se nelagodno, jer ne želi da ga neko neprestano vređa zbog sopstvenog ukusa. Proglašavajući se elitom, stvoren je jaz između umetnika i publike u kojem su i jedni i drugi na gubitku. Istorija umetnosti nikada nikoga nije upamtila po ispravnosti političkog stava, već samo po delu koje je stvorio. Čini mi se da i sami ponekad povlađujemo tim stavovoma, pristajemo na to da nam kažu da smo neobrazovani i da nešto ne razumemo.

 Istini za volju, uvek je bilo malo istinskih ljubitelja visoke kulture, čak i u vremenima koje nazivamo „zlatno doba kulture“. Razumljivo je da pojedini stvaraoci ne mogu da shvate da je i kultura, sviđalo se to nama ili ne, pitanje tržišta i da im je teško da se snađu u novom modelu, naviknuti na svoje privilegovane pozicije socijalističkog modela finansiranja kulture.    

 Takođe, problem je i to što su se promenili i trendovi  u svetskoj kulturi, ljudi više nemaju vremena da se posvete kulturi kao ranije (previše je drugih izazova) i to bi trebalo da bude razumljivo i opravdano.

 Kultura ne postoji bez publike, iako često čujemo te larpurlartističke stavove samoljublja i samodovoljnosti.

 Pre ulaganja u kulturu, mogli bismo da ozbiljno uložimo u obrazovanje. Jer, ako ne budemo uložili u obrazovanje, za nekoliko godina, zaista više nećemo imati za koga da stvaramo kulturu.

 Nama koji kulturu samo konzumiramo je malo potrebno: da nas niko ne vređa i da smo slobodni da izaberemo šta nam se dopada, a šta ne. Nije mnogo, zar ne?

 

 

*Sovjeti zdravoga razuma, Dositej Obradović