Ima taj jedan film koji o stanju civilizacije govori tako precizno i istinito da bi mogao da posluži kao uvodno predavanje u nastavi sociologije, politikologije, žurnalistike, ekonomije, te raznih drži-prži studija menadžmenta.

 Glavni junak (Džejk Džilenhal) je mladić sa dna, iz taloga. On kreće odatle i sledeći svoju ambiciju stiže do ostvarenja sna. Paradoksalno je da ni životno opredeljenje, ni cilj nisu nešto što glavni junak nosi sa sobom. Pokupi ih usput, manje-više slučajno. A taj san, taj novi američki san, podrazumeva sasvim inverzan set vrednosti. Umesto ljudskih prava,  na ceni je pohlepa, umesto slobodom napaja se smrću, težnja ka demokratiji je ustupila mesto težnji za profitom, društvo jednakih šansi je zamenjeno društvom u kojem vlada sociopatski darvinizam, što znači da ako nisi veliki ili beskrupulozan (najbolje oba) bivaš satrt i pojeden.

 Naslov filma kod nas je preveden kao 'Noćne hronike'. Nemam predlog za bolji prevod, ali original 'Nightcrawler' se zapravo odnosi na glistu koja noću izlazi iz rupe i gamiže. I Džilenhal, zaista, igra crva, crva kojem je sasvim udobno dok gricka lešinu savremene civilizacije. Lišen je svake empatije, svake emocije, ičega što ima ikakve veze sa humanističkim nasleđem. Gmizavac. Lu Blum (tako se zove lik) je idealni foto-robot učesnika u korporativnoj utakmici našeg doba.

 Njegov put ka uspehu lišen je svakog morala, čak i razmišljanja o moralu. Na samom početku, Lu Blum krade žičanu ogradu da bi je prodao otpadu. Likvidira čuvara koji ga hvata u tome, ali kao što nema griže savesti, nema u tome ni strasti. Kao gušter koji je smazao insekta, ni manje ni više od toga. Kada bude odbijen u pokušaju da se zaposli na otpadu, uz argumentaciju vlasnika da ne želi da zaposli lopova, Lu Blum se ne nađe uvređen. Prihvati to kao korisno zapažanje.

 A šta je zapravo to na čemu Lu Blum gradi svoj put uspeha? Snabdeva lokalnu TV stanicu prizorima leševa, raskomadanih ljudskih tela, žrtava požara, saobraćajnih nesreća, zločina... Ono što je Haksli predvideo u distopijskom romanu 'Vrli novi svet', materijalizuje se pred nama, na način koji je Gi Debor opisao još 1967. u 'Društvu spektakla'. Pravilo glasi: 'Ako ima krvi, to je prva vest' ('If it bleeds, it leads').

 Ne treba biti mnogo pametan pa uvideti da je to matrica ponašanja medija u službi finansijskih i političkih elita. I kod nas. Tabloidno čerečenje žrtava nasilja, pokušaj samoubistva u jednom rialiti programu i ubistvo nakon rialiti programa, u kojem se utvrđuje očinstvo, zaista otimaju piplmetre i klikove. Da li je to od strane društvenih mehanizama sankcionisano? Nije. Jer, pohlepa je dobra, kako reče Gordon Geko u jednom drugom filmu ('Wall street'). Dodatno, ili pre svega, dok je narod ošamućen prizorima krvi, dok je dezorijentisan lažnim vestima i tumačenjima pravih vesti, dok se svaka ideja istine, pravde, slobode i dobrote obesmišljava - rizik od pobune ne postoji. Ipak, valja znati da su se u starom Rimu dugo održavale trke dvokolica. Gladijatorske borbe su uvedene kasnije.
I postajale sve krvavije i spektakularnije. Carstvo se, ipak, urušilo.

 Ono što reditelj i scenarista, Deni Gilroj, dijagnosticira ovim filmom je stadijum u kojem se kapitalizam danas nalazi. Liberalni kapitalizam podrazumeva nevidljivu ruku tržišta koja je u stanju da na najbolji način reguliše odnose u zajednici. Ono što se, međutim, previđa je da iz jednačine ne mogu biti isključeni etika i opšti interes. Džonatan Svift je još početkom 18. veka objavio 'Jedan skroman predlog', u kojem je krajnje cinično izračunao isplativost izdržavanja dece, te njihovu vrednost na tržištu - mesa. Najužasnije u tome je što je Sviftova ljudožderska matematika neumoljivo ispravna. Ali je, zar ne, sa stanovišta opšteg dobra i elementarnog morala sasvim neprihvatljiva.

 Svojevremeno je Citigroup u svojoj internoj komunikaciji konstruisao termin plutonomija - koji podrazumeva da je ekonomski rast i raspodela dobiti rezervisana za nekolicinu najbogatijih, onih na samom vrhu lanca ishrane, predatora, mesoždera. Zveri kapitalizma su u međuvremenu, svojom bezmernom pohlepom, sasvim likvidirale srednju klasu, tako da je ogromna većina svetskog stanovništva pretvorena u proletere zarobljene kreditima i hipotekama, ucenjene privremenim poslovima, bez kojih bi postali gladni beskućnici.

 A sada je tu - Lu Blum. Sociopata. Beskrupulozni lešinar prilagođen preživljavanju u naopakom sistemu. Autistični perfekcionista koji prepakuje scenu zločina da bi bolje kadrirao. Ili snima žrtve saobraćajnog udesa umesto da im pomogne. Ili prati ubice dok ne dođu na zgodno mesto za snimanje, pa tek onda poziva policiju. Ili podmeće saradnika da pogine da bi imao ekskluzivu. Jer u svetu kojota, hijena i šakala postoji nekrofilska tarifa nesreće. Urednica Nina (Rene Ruso) ovako opisuje idealnu scenu: 'Žena koja vrišti trčeći ulicom prerezanog grla'.

 Nina je, ipak, zbunjena odsustvom svake empatije i ljudskosti kod Lua Bluma. I zbunjena i uplašena računovodstvom uticaja, uspeha, odnosa koji su kod novovekovnog građanina Kejna sasvim nekamuflirani. Jer, kapitalizam se do sada pretvarao da ima ljudsko lice i da brine o malom čoveku i da neće od malih Iraca, po predlogu Džonatana Svifta, napraviti gulaš. Za Lua Bluma to ne važi. Sam kaže, nije da ne razume, on ne voli ljude.

 Ono što filmu daje humornu notu je korporativni lingo, koji je Lu Blum pokupio sa onlajn kurseva i kojim sa punom ozbiljnošću razgovara i sa urednicom, ali i sa svojim jedinim saradnikom. Sve je dozvoljeno, hranimo se leševima, ali je govor staložen i politički korektan. I vezuju se pojasevi u kolima. Saradniku umesto love uvaljuje učešće u profitu, titulu, očekuje od njega angažman u korist kompanije, ispira mu mozak nagvaždanjem o korporativnim pravilima i tržišnim okolnostima.

 U filmu Majkla Mura 'Kapitalizam, ljubavna priča' službenik kompanije 'Condo vultures' (stambeni lešinari), koja od banaka za bagatelu otkupljuje oduzete stanove, prepravlja ih i prodaje, objašnjava da lešinari ne ubijaju, već čiste prirodu, te da ponekad, kada želudac nije u stanju da se nosi sa svim bakterijama, parazitima i truležom, povraćaju po sebi.

 I to je u prirodi tačno. Lešinari čiste prirodu. U kapitalizmu je uloga lešinara drugačija.
Oni daruju smisao daljem osiromašenju onih koji su ionako na egzistencijalnoj ivici. Bez njih predatorska otimačina ne bi imala smisla. A medijski lešinari (Lu Blum, Pink i Informer među njima) vrše trovanje javne sfere time što, umesto po sebi, povraćaju po svima nama.