Znate trenutak kada naglas izgovorite Strašno!, a barem jedna osoba vas pogleda očima stogodišnjeg iskustva (življenja u Srbiji), pogledom – Ti si još uvek sposoban za to? Strašno više ne postoji. I uvek postoji jedan koji će reći da je tako i u svetu. I uvek postoji onaj koga ćete vi pogledati na isti način, i osetiti mrvicu likovanja, nespretno nazvanu mrvicom sposobnosti življenja i snalaženja.

 Kažu ljudi – nije pristojno mešati se u tuđe prepirke, ali kada je svađa (popularno nazvana megdanom) najnovija vest na televiziji sa nacionalnom frekvencijom i milionskom gledanošću, onda javno i privatno (posebno javno u privatnom vlasništvu), a izgleda – i pristojno i nepristojno, gube svoje granice, uz kritički osvrt na sve društvene anomalije.

 I taman kada se većina penzionera ušuškala pred televizorima, uz Dobro veče, sine, samo mi se ti javljaš, a deca su dovoljno blizu roditelja da čuju sve o čemu spiker govori, program se, iz dana u dan, u vrlo pristojno vreme, prekida zbog najnovije vesti – neko je nešto napisao, neko to želi da nam pročita!

 Jedno JA obraća se jednom TI, a svi ONI voajerski treba da slušaju, jer to ONI, po pravilu –građani, postaju mera stvari, kreatori sveta, donosilac suda – javno mnenje. I ONI više ne gledaju samo emisiju, oni ne žive više samo svoje malo, privatno veče – oni slušaju, jer je neko pisao. 

 Poetika šoka isprva hvata i zadržava pažnju, podržana teatralnim tonom spikera. Pred televizorom je sve više glava, vazduha je sve manje. Gorko-preteći pozdrav, zakačen za odabrano prezime, oslobađa blago olakšanje svešću da nisu prozvani oni, te da oni mogu da se smejulje i slušaju dalje. 

 Autor je odabrao drevnu, epistolarnu formu, poslanicu, da kroz vrcave poetske slike izvojuje svoj megdan unutar poslednje vesti. Zec nema ni cipele, ni peškir, ni manikir, ni sat. Sat, možda ima, ako već lamentiramo nad beznadežnom pečurkom. 

Četiri reči, makar i pleonastički povezane u niz, poput ocila, jer ubeđenja, uverenja, vera i lojalnost, nisu mane već vrline u modernoj, savremenoj, stabilnoj i sigurnoj  Srbiji.

 Slušamo (ne čitamo!) tekst snažan poput kneževe kletve onomad, angažovan kao da je svako slovo vezeno satima, ovoga puta u formi DEN-a (Digital Epistolary Novel), i naravno –opet izvrnutih perspektiva, gde TI, jeste jedno čuj me TI, ali sakriveno u formu ON, o kojoj JA govori neprijateljskom polufiktivnom  TI. Ili se pak jedno nedostižno kafkijansko JA udvaja u ON (koji će popout medij(um)a govoriti o JA kao o ON). Rekao bi čovek da je posredi svojevrsna kriza identiteta, dok ne spusti pogled na poslednje reči, na ponosno izgovoren potpis.

Diktator nas uvede u Šengen, 

diktator nam otvori pregovore sa EU, 

diktator nam popravi i međunarodnu poziciju 

ali diktator i od regiona napravi prijateljsko okruženje…

 

...I tako dve želje postigao jesi:

i ZMIJU ubio jesi

i mučenja venac primio jesi od Boga. (Monahinja Jefimija, Poslanica knezu Lazaru)

 U eri post-postmoderne, koja sabira i dekonstruiše sve postupke prethodnih epoha, autor zaziva antičku feniks pticu, koja se uzvisila iz pepela i bunara (valjda onog iz koga je svetlela glava našeg Prometeja), meće svoju glavu na panj, ponosno izlazi na mejdan, a onda prosvetiteljski uzima pero, i ređajući romantičarske deminutive, dovodi anti-junaka (prljavog i musavog, sa tolikom količinom neprijatnog zadaha da je miris pokvarene ribe u poređenju sa njegovim izgledao kao šanel blu), stazama probuđenog Marka Kraljevića, pred srpske naplatne rampe i zaječarske ćilime, podmeće nam nušićevski namirisana „pisamca“ o svastikinom butu, u kojima se junaci u džipovima žedni vozaju preko vode, da bi, u duhu hipersenzitivne poetske proze Borisava Stankovića, skrenuo pažnju slušalaca na detalj – na grčenje nožnih prstiju od sramote. 

 Pred gledaoce, duboko zamišljene na turskom jeziku, ili egzaltirane iščekivanjem rezultata još jednog glasanja, iskrsava sve bogatstvo slikovitosti srpskoga jezika, groteskni potencijal likvidno-digestivne metaforike, somnabulni svet u kome se sve nadrealistički rastače, razmrljava i curi, ponajviše neutralisani ljudi.

 Mera je, govorili su nekada, osnov dobrog ukusa, a politička korektnost je, i pre nego što je postala popularna tema, imala svoje ime i zvala se – pristojnost. 

 I ona ne može biti precenjena, i ne mora biti nedovoljna, nekritička, neiskrena ili kukavička (da se poslužim popularnom konstrukcijom). Književni jezik je, sa druge strane, različit od jezika književnosti, ali i jedan i drugi podrazumevaju negovan stil (pa bila to i negovana, filigranska nepristojnost), a nizanje prejakih fraza, uz eksplicitnu potrebu za izazivanjem reakcija, odlika je tinejdžerskog bunta i nazovi pesnika urbanog diskursa. Ne možete govoriti o evropskim vrednostima, a zaboravljati da je Atila taj koji nije nosio rukavice, već je jeo i spavao na svom konju; napadati Vukovizbor jezika svinjara i govedara, a koristiti Crven ban kao enciklopediju, skoro svaki, ali baš svaki dan. Ekspresivno bogatstvo cenjenog srpskog brenda – naših neprevodivih psovki, njihova ponekad crnotalasna poetika ružnog, estetički i stilski je neuporediva sa nasumičnim skribomanskim ređanjem reči iz reklama za preparate protiv reume i artritisa, impotencije, zatvora ili nadimanja, na kakve smo, opet, navikli u vreme ručka ili večere. I možda nije ni važno da li je to nepristojnost, ali – da li je stil?

 I humora ima raznog, kao i gledalaca. Daljinski upravljač poslednja je reč civilizacije.

 1976. Bil Beksli, državni tužilac u Alabami, odgovorio je pismom na optužbe belog rasiste Edvarda R. Fildsa kratkim i jasnim – kiss my ass, rečima zbog kojih možda prevrnemo očima, ali nam se bar želudac ne okreće uporedo sa njima.