Fraza da postoje (ili da su postojali) bendovi koji su zamenjivali oba roditelja je toliko dugo deo mog života da sam zaboravio i odakle je potekla. U glavi mi je bio možda Morisi, a možda i neki kritičar iz praistorijskog doba časopisa Ritam. Ne znam i nisam uspeo da saznam, ali znam da je njeno značenje istinito, a znam iz ličnog primera.

 Kao što verovatno znate ako vas ta tematika zanima, pre dve nedelje je od raka jetre umro Grant Hart, američki roker koji se pojavio početkom osamdesetih i ostavio ogroman trag na tadašnjoj alternativnoj, a posle i mejnstrim rok sceni. O njegovom uticaju i uticaju tog benda je mnogo pisano na drugim mestima i o tome nećete ovde čitati. Ovde je reč o nečem drugom. Taj bend se zvao Hüsker Dü i to je bend koji je meni u jednom trenutku zamenio oba roditelja i odigrao ulogu najboljeg prijatelja.

 Odmah da vam kažem da ne kritikujem nikoga: mnogo sam voleo svoje roditelje i nedostaju mi svaki dan, a za moje prijatelje uvek kažem da su najbolji na svetu (bez preterivanja), ali o nekim stvarima jednostavno možete pričati ili „pričati“ samo sa nekim ko vas potpuno razume. Za mene je to krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio Husker Du.

 Odrastao sam u kući u kojoj je svako bio usmeren ka muzici, knjigama i filmovima. Već sa pet godina sam počeo da slušam Bitlse i zavoleo rok, a posle je sve išlo svojim tokom. Rani dani detinjstva bili su obeleženi muzikom sa ploča, „sviranjem“ plastičnih reketa i imaginarnih bubnjeva i velikom i stalno rastućom kolekcijom ploča, i sve je to bilo jednostavno dok nije došao taj strašni trenutak u životu svakog od nas: pubertet.

 Moje adolescentsko doba poklopilo se sa raspadom velike Jugoslavije (1991. sam završio, pardon osudio sebe na ponavljanje drugog srednje) i opštim raspadom društva, uvođenjem nasilja u javni život i širokom epidemijom smrti, koja je godinama postajala sve gora. U tom i takvom okruženju postalo je jako teško da se ostane „normalan“, da se izbegne nasilje, da se nahrani porodica, da se izbegne smrt komšije, poznanika ili da se ne razvije mržnja. Sve je to razumljivo, ali to je za moju generaciju i one oko nje bilo doba sazrevanja i izrastanja.

 Taj opšti raspad društva uticao je i na opštu alijenaciju koje je dosezala do nivoa porodice.

 U trenutku kada sam, na primer, imao 16 godina i bio jako zaljubljen u tadašnju simpatiju, nisam nikako mogao da o tome pokušavam da razgovaram sa roditeljima koji su bili prikovani za televiziju i gledali prenos rata u Hrvatskoj i borili se sa opštim širenjem mržnje svuda oko nas. Stideo sam se i o tome da pričam sa prijateljima i sa bratom. Ali, zato je tu uvek bio Husker Du. Prvo na kasetama, a posle i na pločama. Imao sam tada jedinstveni osećaj da su muziku snimali samo za mene i da su pesme pisali meni .

 Ukratko, Husker Du je bio rok trio iz Minesote, a članovi su mu bili kreativni dvojac Bob Mould i Grant Hart, kao i basista Greg Norton. Mould je svirao gitaru i pevao, a Hart je svirao bubnjeve i pevao. Mould je bio ozbiljan, a Hart lirski zanesenjak. Voleo sam pesme obojice beskrajno, mada malo više Mouldove.

 Ali, Hart je bio taj koji je više pevao o ljubavi. Uz njegove ljubavne pesme obojene moćnom Mouldovom, naizgled besmisleno fuziranom gitarom, pronalazio sam pravi, snažni izraz za ljubavnu patnju, ekstazu ili gubitak, čak i pre nego što sam sam iskusio te stvari ili znao šta neke od tih pesama znače. Štaviše, Hartova Books About UFOs mi je, poput možda ne baš uspešnog roditelja, objasnila da je sasvim okej da se ložiš na nekoga do koga iz ovih ili onih razloga (stidljivost i nesigurnost, drugim rečima) nikada nećeš doći, ali i da je sasvim okej da ti tako životna ambicija bude da se trudiš da pronađeš novu planetu na nebu i nazoveš je baš po njoj.

 Ali, nisu samo ljubavne patnje veltšmercovanog preemotivnog tinejdžera nešto zbog čega sam zavoleo HD. Uz njih sam naučio da postoji „alternativna“ muzika i to otprilike u isto vreme kada su granice između alternative i mejnstrima počele da se brišu zahvaljujući Nirvani. Moja ljubav prema „huskerima“ otkrila mi je da u širem ili bližem okruženju postoje ljudi koji slušaju sličnu muziku, a tada stvarno teško da je bilo boljeg katalizatora prijateljstava i poznanstava od muzike.

 Daleko od fudbalskih tribina, na kojima su nasilje i mržnja počeli da zauzimaju centralno mesto, daleko od za mene identičnih izlazaka na mesta koja „vrte“ MTV hitove i izlaze mladi koji su obučeni identično, postojala je i „padavičarska“ kultura, koja je meni bila daleko bliža. Bend Husker Du mi je, dakle, direktno pomogao da nađem ljude sličnih interesovanja i da smanjim ogromni lični osećaj izolacije.

 Ali, ne samo to. Taj bend me je samostalno izlečio od, u SFRJ maltene urođene, homofobije. U doba i okruženju u kome su „pederi“ bili samo „bolesni“ i „izopačeni“ nije postojao niko ko bi mogao da mi objasni kako stoje stvari. Sve do sredine devedesetih, kada sam upoznao novinare koji su imali priliku da razgovaraju dugo sa Hartom i koji im je otkrio „javnu tajnu“ da je Bob Mould gej. Za mene je ta vest bila potpuni, ali potpuni šok. Informacija da je čovek kome sam se divio, čija mi je muzika bila mentor i prijatelj bio „bolesnik“ jednostavno nije mogla da opstane.

 Ali, moć njegove muzike kod mene je prosto bila tolika da me naterala da se preispitam. Trebalo mi je jako malo vremena da shvatim da je sve ono što sam ja osećao prema nekim mojim simpatijama, Bob osećao isto prema nekim njegovim i da nema nikakvog razloga da se bilo šta od toga diskriminiše. Nažalost, do tada sam već bio izgubio makar jednog drugara jer nisam mogao da prihvatim činjenicu da je gej, a i pitanje je da li bih sada među brojnim prijateljima i prijateljicama imao one koji su usput i gej da nije bilo Boba Moulda.

 No, prošlo je od tada mnogo vremena. Godine formiranja su odavno završene. Moja nekada obožavana kolekcija ploča godinama trune u ostavi, jer sam prešao na digitalnu muziku, baš kao i kada su knjige u pitanju. Sva mladalačka emotivnost dobila je (jedino logično?) ishodište u blago mizantropskom cinizmu, a kako godine odmiču, sve mi je bliža ona tvrdnja legendarnog Džona Pila da je „slušanje stare muzike isto kao čitanje starih novina – besmisleno“.

 Nisam nostalgičan, niti sentimentalan, niti patim za bilo kakvim starim vremenima.

Siguran sam da i danas postoje bendovi i izvođači koji mlade bolje „razumeju“ nego bilo ko iz njihovog okruženja, ali ja to ne znam.

 Odrastao sam čovek, nemam više takvih potreba.

 Ali, to ne menja činjenicu da je Husker Du bio bend koji mi je u jednom trenutku zamenio oba roditelja i najbliže prijatelje, formirao me kao osobu i usmerio me ka lepim stvarima. Voleo bih da sam mogao Grantu Hartu to sve lično da kažem, ali on je to već sve znao. Najbolji prijatelji uvek znaju.

 Zbogom.

 Hvala.