Možda će vas ovo razočarati, ali odelo naše civilizacije je krojeno po meri prosečnog konzumenta. Pre nego što zagalamite o mediokritetima, kvantitet je najstarija glava na planeti Topalovića. Naš vek i dobar deo prethodnog je potrošače ukalupio u jedine moguće kategorije, brojeve i zajebite me sa utiscima, oni ne plaćaju račune.

 Lament nad klikom koji se prolomio u brlogu novih medija, šarolikoj plemenskoj zajednici na čijoj vatri se danas greje većina, doneo je sa jedne strane strah, a sa druge zluradost.

 Generalno, mediji su svuda Morija, podsetiću vas da su patuljci koji su u toj pećini preduboko kopali probudili demona, nema razloga sebi pripisivati posebnost, ni kada je u pitanju bunarenje po džepovima potrošača, niti kada govorimo o njihovim očekivanjima.

 Postoje stilovi u otimanju, neko je Sir Oliver, dok drugome iz šlepera ispada bela tehnika, međutim svoditi internet korisnika u Srbiji na idiota, osim bezobrazluka, znači i duboko neshvatanje stvari.

 Hajde, da vas vratim osnovama novinarstva koje nije umetnost već zanat, nemojte precenjivati sposobnost da se slažu reči. Ponekad to izgleda kao nasumično lupanje glavom po tastaturi, ponekad ima smisla, u svakom slučaju nudi izbor.

 Tačno je da uvodnici u novinama ne služe brojevima, u slobodnom svetu njih čitaju oni koji donose odluke i to je u redu. Samo, ako nemaš pare da odštampaš ili odtipkaš stav, vrlo je verovatno da bi mogao da završiš kao neshvaćeni ulični propovednik u Knezu ili na Trafalgar skveru, svejedno. Ovo nije polis, danas bi Sokratu umesto otrova komunalna policija napisala kaznu, a Platona bi možda istamburali ako ispod ruke prodaje "Državu". Vrlo verovatno da bi neki Sokratov naslednik podigao tužbu protiv nesrećnika jer polaže pravo na "umovinu" svog pretka.

 Zbog toga je verovanje da će novi Fejsbuk algoritmi podići kvalitet time što će pročistiti vazduh zasićen senzacionalnim stvarima koje nikada niste videli, ili neverovatnim okolnosti posle kojih nikada nećete pogoditi šta se desilo, lude nade.

 Zbog čega vam to govorim?

 Priča o pecanju klikova je nametnuta medijima kao conditio sine qua non i to nije srpska priča, nismo mi naivni Đepetov klinac od drveta zarobljen u kavezu nemilosrdnog lutkara. Prosečni Englez će u istom procentu kao i prosečni Srbin kliknuti na smrt i seks, dve stvari koje se najbolje prodaju.

 Da li stvarno mislite da u svetu u kome je sve što traje duže od dva sata ždranje vremena onog koji plaća, moguće opstati u moru šarenih izloga koji te vuku za rukav da im udeliš dolar pažnje, poput one nesrećne dece na Kubi.

 Ljudi, danas i genije poput Tarantina mora da ubija Bila u dva dela, naš vek je onaj jedan prsten koji svima vlada razdvojio na tri, ne zbog Tolkinovih nastavaka, već zbog procene mogućnosti fotelje sa čovekom da proguta informaciju i spoji je sa slikom.

 Ne branim clikcbait ili kako god će ga nazvati jezički čistunci, ono što je naših ruku delo nije kupovalo posetu sa Fejsbuka, ne, jer smo prefinjeni lordovi koji bi belim čarapicama da trupkaju u blatu, već jer to nema svrhu, takva ulaganja se u Srbiji ne isplate. Zbog čega je tako, pa, vidite, to su već tajne od kojih žive neki ljudi. I te informacije se plaćaju.

 Hteo sam o nečemu drugome, o tom horskom zavijanju da nema kvalitetnih stvari u medijima. Tu zalazimo u moj omiljeni greh, pretencioznost proizvođača i licemerje kupca. Drugim rečima, i u Srbiji, kao i svuda drugo, gola informacija i zabava su sestre sa prevelikom nogom, drugi žanrovi Pepeljuga bez srećnog kraja.

 Manjina ljudi želi seciranje stvari i to je ok, nemaju ni vremena, ni dovoljno pažnje, Makluan je davno objasnio razloge, ima pola veka tome i izgleda da deo medija nije savladao gradivo.

 Govorim o delu u kome su tirani postali ispitivači tržišta i uteruju nas u korisnost i konformizam. Nije to ništa strašno, ni neprirodno u oskudici vremena u kojoj živimo.

 Ali to nije alibi, i danas većina medija ima svog Savićevića, njega boli iznutra i prokleti primicač mu ne daje naslovnu stranu svake nedelje, ali tu smo i čekamo dva gola protiv Firence koja otvaraju crnogorski dnevnik umesto izveštaja sa dubrovačkog ratišta.

 I makar većinu zanimala mržnja i barut što isijavaju sa ekrana, ima tih kasno-popodnevnih nedelja kad klasa otera demone. Da je to svaka nedelja, ovo bi bio najbolji od svih zamišljenih svetova, ali bi i takve stvari postale svakodnevica, običnost, pa i standard, ako tako hoćete.

 Ne možete da prezirete masovnu zabavu na internetu, niti da očekujete da vas zamene u vaspitavanju sopstvene dece, pomešali ste stvari. Komercijalizacija sadržaja svakako će spustiti kriterijume, ali vi imate pravo da izaberete. Kao i oglašivač, svačije pare mirišu isto.

 Jednom mi je kao nadobudnom klincu Rambo Amadeus objasnio da alternativna muzika znači i alternativni tiraž što je verovatno najbolja definicija zabave koju sam ikada čuo.

 I onda dvadesetak godina kasnije, jedna starleta mi je napisala: "Iskreno dečko, pokušala sam da pročitam tvoj tekst do kraja, idi piši romane, smaraš".

 I znate šta, ona je klik na koji će većina pritisnuti, i ja, navedeni smarač, sa tim nemam baš nikakav problem.

 Vaš miš, vaša stvar.