Negde oko 22.15, kada nam je Ronaldo isključio svetlo, Hana je zaspala na fotelji u suzama. Njeno prvo pitanje ujutru je bilo da li smo izjednačili.

 U isto vreme, iste večeri, jedna Majara sa ETF, ponos ovog doma,  je, videvši rezultat na putu do kuće, verovala da će biti 3:3. Biću neskroman, kao moj  subotnji dželat Kristijano, ta deca su vaspitana da veruju, ali još više da se bore za nešto i meni će to ostati kao sećanje na još jedno izgubljeno finale.

 Ne boli jasno, kao ono protiv Dortmunda 1997. kada sam razmišljao da automobil sručim u kragujevačko jezero. Pretpostavljam da sam sazreo i izgradio se kao navijač tima sa navikom da padne na nos  ispred ciljne linije.

 Nije ovo ni staro, dobro mrmljanje naših baba "Ti se tu nerviraš, dok oni primaju velike pare", već, ono što nam izmiče dok "lastom" skačemo u samosažaljenje. Postoji lek za patnju, nije štetan, zove se "Sledeći put". Guta se tako što ustaneš, otreseš prašinu i nastaviš dalje bez kukanja. Podrazumeva, jasno, i da poneseš bocu sa gorčinom poraza, čisto jer će te podsećati da se potrudiš više, baš taj "sledeći put".

 Ali, dosta o fudbalu i porodičnom blagu, nije ovo serija za nedelju uveče, što prođe za tren, dok u stomaku poigrava nadolazeći užas testa iz fizike.

 Ovo je priča o naricanju.

 Sa sveže iskopanih humki taj atavizam smo preneli u svakodnevicu, bilo da je turbo-folk balada ili kukanje kraj sasušenih fikusa u kancelarijama, tim oazama za gubljenje vremena modernog drušva.

 Nije se to desilo preko noći, virus poznat kao "kod bez utehe" je zarazio naše očeve, dedovi su bili ponešto otporniji, što, pretpostavljam, ima više veze sa očekivanjima od života nego genetikom.

 Ili su jednostavno bolje procenjivali svoje kvalitete, bili realniji, suroviji prema sebi, možda se nisu proizvodili modeli pretencioznosti u ljudima kakvi su danas standard.

 Srbija je kraljevstvo neshvaćenih, osujećenih, zaboravljenih Maradona u svim sferama društva. Kod nas je lelek nad propuštenom šansom merna jedinica. Gotovo svako koga poznajem, uključujući i sebe samog, ima neku previsoku travu, neravan teren, profesora koji ga mrzi, mediokritete koji telima brane prolazak ispod slavoluka.

 Vaspitavamo decu da očekuju da će im se klanjati kad nauče prvu reč na stranom jeziku ili reše svoj prvi zadatak. Živimo svoje promašaje rušeći njihove snove, pokušavamo da uokvirimo njihova sopstvena interesovanja u svoja izneverena očekivanja.

 I u pozadini svega toga stoji hor narikača, zbilja, Srbija ponekad izgleda kao pozornica, neka varijanta Šekspira za siromašne.

 Seljak ima ugrađenu listu za kukanje, sušu, monsun i zlu državu. Malograđanin je u to dodao sećanje na zavičaj gde je sve bolje, elitisti prezir prema došljačkoj gomili, umetnik prema onima što ne dolaze, država prema navikama podanika da postavljaju pitanja.

 U pauzama kukanja, poput intermeca, pojavljuje se coktanje. To je onaj trenutak kada treba poslati bekhend paralelu, predati krivicu, kao šugu iz školskog dvorišta, u ruke tuđina.

 Znate onu masonsku ložu majstora koji coktanjem započinju svaki posao za koji su plaćeni?

 U praksi svi smo vodoinstalateri, jer, sve što smo zatekli, ne valja ništa i mora da bude zaliveno cisternom suza nad nesavršenošću prethodnika.

 Svaki posao u ovom društvu počinje sumnjom, ljudi vrte glavom i plaču kao kineske lutke sa Alibabe pre nego što bilo šta počnu.

 Imamo i ugrađenu rečenicu, da ne bude da jedino umemo da ridamo, to je ono, "Videćemo, ali teško".

 Naričeš, cokćeš, sumnjaš, to je mantra za proročansko "Jesam li ti rekao", kada ćar bude ispod očekivanja.

 U suprotnom slučaju, pozvaćeš se, jasno, na sopstveno klasu pred kojom je nepremostiva prepreka podvila rep i eno je, cijuče u uglu, dok komadaš plen.

 Samo, u Srba je uspeh tako retka pojava, da je tuđ posledica sreće, protekcije, spleta neverovatnih okolnosti, a tvoj  sopstvemo povod da se proglasiš ekspertom ili, u težim slučajevima, "Izabranim".

 No, to su incidenti, kladim se da i oni baš uspešni, moćni, blistavi, vole da se opuste uz porciju raskukavanja u pauzama merenja onoga, ma znate već, svi smo držali lenjire u rukama kao klinci. Taj plač bogatih je kao ceđena pomorandža nakon partije skvoša.

 Sa druge strane je uvek bila interesantna sujeta bez pokrića, deluje šizofreno, ali kod nas neuspeh bustuje kurčenje.

 Pa kako sad, pitaćete, cmizdravci sa stavom Kristijana Ronalda?

 U tome je razlika, on plače kada stvari ne potvrđuju njegove predstave o samome sebi, ali se sledeći put vraća da pobedi i uspeva u tome. Jasno, tek pošto se više znojio dok napipava perfekciju u tome što radi.

 Ne mislim da Srbija može da bude ni Kristijano, ni Deki Stanković, ni Peđa Mijatović, niti joj je Bog dao ono čime je udario po glavi Dejana Savićevića.

 Ali, može da bude Batica Mirković, recimo. Počeo sam da pišem Vlada Jugović, ali da ne idemo tako daleko.

 Baš sam se lepo iskukao, sad mi nekako lakše. Za vas, ne znam...