Mnogo je definicija populizma i sve su na tragu da se radi o ideologiji koja je uz narod, koja radi za narod ili je nastala kao izraz narodne volje.  

 Praksa je uvek drugačija od definicije iz neke političke enciklopedije, pa verovatno svaki čovek ima svoje viđenje populizma. Za mene je najbolja ilustracija te ideologije momenat kada Najdžel Faraž napusti stranku posle „Bregzita“ a to mu je bio jedini politički kredo. Baviš se nečim godinama, doprineseš političkom zemljotresu, otvoriš Pandorinu kutiju u međunarodnim odnosima i – odeš. Da pecaš, igraš kriket. I ostaviš gomilu problema.

 Populizam, posebno onaj desni je, dakle - politički kukavičluk. Odsustvo hrabrosti da se uhvatiš s realnim problemima (koji postoje) i sa nesavršenostima liberalne demokratije (koje itekako postoje). Ljudima koji imaju problem (nemaju posao, plaše se terorizma, izbegli su i ostali bez svega) ne nudiš lek, već nadrilekarske svete vodice.

 Postoji šablon u ponašanju populista: kako definišu svoju agendu i kako je sprovode. Ispod su rezultati napora da se te ključne odrednice i predstave.

 Šta su najveći problemi prosečnog populiste?

 Liberalna demokratija (a koja druga, kaže Sartori, kada je samo liberalna i preživela) i depersonalizacija politike, političke elite, nedovoljna uključenost građana i manjak direktne demokratije.

 Šta radi prosečan populista?  

 Prilagođava sopstvenu političku platformu koristeći strahove, zebnje i strepnje ljudi. Racionalan birač je danas prošlost, ako je ikada takav postojao i to populista odlično zna. U kontinuitetu daje populističke izjave. One koje zvuče važno, a zveče iznutra. One koje su politički prazne, ali je razumljivo da dodiruju brojne građane, izmučene od jalovih politika, sterilnog liberalnog elitizma, izostanka liderstva i nabujale birokratije. Predstavlja se kao iskonski demokrata. Bori se za suverenitet. Promoviše „kupujmo domaće“, a istovremeno uživa u blagodetima liberalne demokratije. Fokusiran je na mali broj tematskih okvira (migranti, EU, bezbednost, suverenitet) i u njima se kreće.

 Kako izgledaju stavovi prosečnog populiste?

Marin Le Pen: ukinuti šengenski sporazum.

Bepe Grilo: formirati narodne komisije koje će da kažnjavaju medije koji šire lažne vesti.

Viktor Orban: napraviti zaštitnu ogradu kako bi se zaustavio priliv migranata.

Gert Vilders: zatvoriti džamije i zabraniti Kuran.

 …  

 Kako radi prosečan populista?

 Primenjuje se univerzalni lek za sve bolesti. Populistička panacea je referendum (direktna demokratija). Referendumi su zacrtani u platformama populističkih pokreta u Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, ali i u Kanadi i Novom Zelandu. Istovremeno, organizacije bliske politici Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) u Evropskom parlamentu sadrže odredbe o direktnoj demokratiji. U praksi, svaki iole ozbiljni populistički lider najavljuje referendum o izlasku iz EU kada on dođe na vlast.

 Kako komunicira prosečan populista?

 Putem novih medija. U studiji koja proučava ovo pitanje, navodi se da populistički političari (za razliku od mejnstrim političara) koriste kao glavne komunikacijske kanale blogove, vlogove i društvene mreže, komunicirajući direktno s biračima i kao primere navode kampanje Melenšona i Le Penove u Francuskoj, Pokreta „Pet zvezda“ u Italiji i Alternative za Nemačku.*

 I na kraju, kakav je politički stil prosečnog populiste?  

 Deluje kroz labavije političke organizacije i uz promociju neposrednosti u komunikaciji. Za njega je pokret uvek pre političke stranke, često su pojedinci u senci snažnog lidera,  promovišu borbu protiv establišmenta, postojećih (liberalnih) političkih elita i antipartističku agendu.

 

* Paul-Jasper Dittrich, Social Networks and Populism in the EU Four Things You Should Know, April 2017, Jacques Delors Institut, Berlin