Turbulentna će biti ova godina za evropsku politiku: saniranje posledica „Bregzita“, izbori u ključnim EU zemljama – Francuskoj i Nemačkoj i pronalaženje modaliteta za saradnju sa novoizabranim američkim predsednikom Donaldom Trampom. Populističke ideje, sa različitih polova političkog spektra, šire uverenje da se budućnost politike seli iz političkih stranaka u moć snažnih lidera ili građanskih pokreta. Kreira se uverenje da su stranke „relikt prošlosti“, „prevaziđene“, „nedorasle vremenu“ i „korumpirane“.
Desničari se oporavljaju od mamurluka posle brojnih proslava iz 2016. godine – „Bregzit“, narastajuća moć Putina, jačanje brojnih desničarskih pokreta na starom kontinentu (u Holandiji, Italiji, Nemačkoj), dok ovih dana zadovoljno trljaju ruke gledajuće rejtinge Marin Le Pen, kojoj ankete predviđaju najveći broj glasova u prvom krugu. Levičari su oduševljeno pratili uspehe Podemosa i Sirize. Građanski pokreti nisu skrivali zadovoljstvo uspesima „Mosta” ili „Živog mosta” u susednoj nam Hrvatskoj.
Razlike između svih ovih aktera su velike – ideološke, političke i vrednosne, ali im je zajedničko, dakle, da ne veruju strankama i da rešenje vide u alternativama – personalizaciji politike i promovisanju jakih lidera (populisti) odnosno osnaživanju različitih građanskih pokreta (pripadnici različitih inicijativa).
Posledice primene ovakvih rešenja su višestruke, jer nepoverenje u stranke povlači nepoverenje u političke institucije, a nepoverenje povlači delegitimizaciju političkog sistema. Onda se „prirodno“ nameću predlozi koji smanjuju pluralizam ili promovišu vođenje „politike bez političkih stranaka“.Sve ovo ne znači da problem ne postoji – zamerki na račun stranaka je dosta, od zapostavljanja građana, preko preterane birokratizacije i profesionalizacije, do gubitka poverenja onih čije interese treba da artikulišu. Možda i najvažniji razlog: pišući u Turning Points o ulozi elita u liberalnim demokratijama, Fransis Fukujama kaže da su elite „načinile ogromne političke greške poslednjih godina koje su običan narod koštale mnogo više od njih.“
Zbog ovoga se desio “Bregzit” i zbog toga se strepi u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji.
U Srbiji se prate trendovi i kako to često biva, ove ideje se srčanije brane i promovišu nego što to čine neposredni akteri. Nabrajaju se svi uspesi populističkih pokreta u Evropi, ali se prećutkuje da vodeće zemlje na koje bi da se ugledamo imaju snažne stranačke sisteme i da bolji životni standard njihovim građanima obezbeđuju stranke kao institucije i na njima formirane vlade, a ne građanski pokreti, pojedinci ili nezavisni kandidati. Aktivnosti levičarskih pokreta pomno su praćene, ali nema debate o njihovim više nego skromnim rezultatima. Region se oduševio novim političkim projektom u obliku MOST-a u Hrvatskoj, ali se zanemaruje njihovo očito nesnalaženje u Oreškovićevoj vladi (koje su birači promptno kaznili već na sledećim izborima).
Nezadovoljstvo strankama u Srbiji je toliko naraslo da je danas na istorijskom minimumu i u poslednje dve godine iznosi samo 7 odsto. Period nešto većeg poverenja u političke stranke koincidira ili sa periodom velikog entuzijazma, u vreme petooktobarskih promena – 30 odsto ili sa periodom kakve-takve stabilnosti - 2005. godine (22 odsto). U svim ostalim godinama od 1996. godine ono je bilo manje od petine populacije.
Kako izaći iz začaranog kruga? Sigurno ne populizmom, pa ni pravljenjem alternativa političkim strankama u vidu raznih građanskih pokreta – oni su poželjni kao korektiv, ali je koncept dugoročno neodrživ. Potrebno je učiniti stranke institucijama od poverenja. Osnažiti njihovu unutarstranačku demokratiju. Promovisati odgovornost i transparentnost u radu. Pozivati se na dobre principe liberalnih demokratija, čiji su kamen temeljac upravo političke stranke. To se može uraditi spolja, zakonski – kroz promene izbornog (ili političkog) sistema i iznutra, promenama u stranačkoj regulaciji. Ali, povratak poverenja se postiže i otvorenom i argumentovanom debatom o političkim institucijama i promocijom demokratskih i dugoročno korisnijih rešenja. Ili, rečima Fukujame, „na elitama je da poprave oštećene institucije i da na efikasniji način ublaže procep između njih samim i onih koji nisu jednako profitirali u procesu globalizacije.“
Na kraju, neki podaci koji bi trebalo da posluže samo kao dodatno upozorenje. Od 2005. se procenat građana u Srbiji koji misle da je demokratija bolja od svih oblika vladavine smanjio sa 42 odsto na 30 odsto, dok se procenat ispitanika koji tvrde da u nekim slučajevima nedemokratska vlada može biti bolja od demokratske povećao sa 20 odsto na 30 odsto.
Kako izgleda nedemokratski režim poznato je ovim prostorima. Kako bi izgledao neki eksperiment sa „politikom bez stranaka“ možemo samo da pretpostavimo. A građani već odavno nisu (samo) racionalni birači, već oni imaju svoje teskobe i nade. Dobro je da ih elite ne obmanjuju i da ne podstiču strahove i neizvesnosti, već ponude istinsku raspravu o demokratskim rešenjima.
Novi Pogledi, 02.03.2017
Srodni linkovi:
Bojan KlačarIzvršni direktor CeSID-a i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Veruje da se sve može reći pristojno i sa uvažavanjem drugoga. 