Nisam jugonostalgičar i to nema veze sa ideologijom.

 Verujem da ljudi mojih godina i oni još sredovečniji, taj melting pot osećanja u stvari bibere žalom za mladošću. Kada na odrastanje dodaš anđeoski prah nevinosti pomešan sa ogorčenošću koje nose izneverena očekivanja, završiš baš tako, proglašavajući sopstvenu prošlost za Periklovo doba.

 Naravno da tu nekadašnju zajednicu balkanskih plemena samo nekakav pastir prerušen u disidenta, može da opiše kao tamnicu, ali sa druge strane, da je to zaista bila tvrđava dobrih namera, taj rat ne bi bio evropski blizanac sranja iz Ruande.

 Ne bih da vam rušim iluzije, ali su politički idioti bili većina, samo su se dogovorili da izaberu najglasnije među sobom kako bi orgijanje pratila odgovarajuća muzička podloga. Drugim rečima, način na koji je slavljen zločin i gažena čovečnost devedesetih je presuda tom eksperimentu ludog naučnika. Raspalo se uz plamen i lelek, možda se neko setio da likovi koji su mućkali te epruvete nisu baš redovno uzimali lekove. Ali, tada je bilo kasno.

 No, dosta o prošlosti, bilo što će uznemiriti tanana osećanja poštovalaca šampona od breze i “Borosanki”, bilo jer trošiti karaktere na utopiju je luksuz u današnjim medijima.

 Prošlog vikenda sam bio u Italiji, na hodočašću, Hana je postala Juventina, značajan događaj u životu svakog oca.

 U povratku, zabavljao sam ostatak ekipe pričama kojih se ne bi postideo ni deda Albert od Trotera, ali se i setio jednog puta na utakmicu sa par Slovenaca. Jedan je natucao zajednički jezik nekadašnje države, drugi tek pošao u školu onomad kada su cedili naše voće i prodavali nam sokove, pa smo odlučili da pričamo na italijanskom.

 Bio je to verovatno najčudniji razgovor u istoriji, u odnosu na njega ono neprijatno ćutanje u liftu zvuči kao razvratna zabava kod Paf Dedija. Sem Juventusa, nismo imali apsolutno nijednu temu za razgovor. Jer, kada Srbinu pričaš o demonstracijama za zaštitu životne sredine, on može da se pohvali da postoje jutra kada ga ne mrzi da kesu sa smećem odnese u kontejner. Ako načneš temu o progresivnim rok bendovima iz Ajdovščine, većina nas je stigla do hevi metal sastava iz Gornjeg Milanovca. Zajebavam se, samo taj jaz nije generacijski, nas su devedesete smestile u jamu poput Postojne, Slovenci su otišli na glečerska jezera, a nas ostavili u tami sa “čovečijom ribicom”.

 Sa Bosancima i Hrvatima je drugačije.

 Jer, i mi i oni, smo pristali dobrovoljno da nas terorišu kromanjonci u odelima, nama je normalno da svaki lokalni šerif ukrade par centimetara asfalta, čisto da ti kombi potera pesak iz bubrega. Nama se živo fućka ko nas mamuza i bičuje, poenta je u konju, ne u jahaču.

 Imamo vatru oko koje se okupimo, o tome se radi. Svačiji problem je isti, u teoriji. U praksi svi smo sigurni da prstom nećemo mrdnuti da ga rešimo, što nas čini saučesnicima. A kada ruka ruku mije, sve to izgleda lakše i zabavnije.

 Neko ciničan bi rekao da se razumemo u bedi, da ne odemo tako daleko, moja je teorija da smo suviše isti. To je prečica ka tome da postanemo lak plen za ribare ljudskih duša, što kaže genijalni Đuro Šušnjić. Čim nam gazde zazvone, mi kao Pavlovljevi psi odmah primetimo trn u oku drugoga.  Onda je lako, udarimo ga banderom iz sopstvenih očiju, kratak je to put.

 I tu više nema nade, osim u tim oazama normalnosti što nude zajednička putovanja ljudi zaljubljenih u ideju, bilo da je ona Juve, ili balkansko udruženje skupljača gljiva. Tu se prepriča jad obespravljenog kroz smeh, tu loš trip ustukne pred navalom novosti koje to nisu, jer se kroz isti scenario samo menjaju imena.

 Druid, upravnik pošte, lokalna baraba, korumpirani Torente, seoska luda koja saopštava neprijatne istine, na svakoj balkanskoj ruti su isti.

 Pa šta je tu zabavno, pitaćete?

 Detalj, nova kombinacija za prevaru, lokalni kolorit, varijacije u nošenju sedla što su nam namakli na leđa.

 Hrvati su doduše imali malo više sreće, zapali su u ligu Marije Terezije, dok smo mi sa subašama nameštali prelaze iz “keca u dvojku” u srednjevekovnom okršaju Obilića i Galatasaraja. Ali, to nije razvalina, samo jedan skok u nebitnost razlike.

 Rekao sam vam, za nas je kasno, za decu nije. Jer, su neka Hana i neki Domagoj ustanovili da srpski Pokemon neće pojesti hrvatskog i obrnuto, niti da držim kamu ispod kreveta, iako volim da nabijemo Hrvate 40 razlike u basketu, i potajno se molim da ne igramo sa njima u fudbalu.

 Zato, vodite decu sa druge strane ogledala, dok još ima nade, da ne pomisle da iza ringišpila u Paraliji čeka snajper,  i da u Kragujevcu od Bosanaca pravimo šasije za “Punta”.

 Tako ih možda učinimo dovoljno pametnima da ih neko za par decenija ne ubedi da je život u socijalističkim zadrugama rešenje, ali ni da je uzrok tvog očaja sa druge strane zidina neznanja koje udarnički grade političke elite.

 U suprotnom, mogli biste se iznenaditi šta vam deca lajkuju na Fejsbuku i prepoznati ih među ruljom lumpen-proletera što ih pretenciozno nazivate desničarima, iako im desnica služi samo iza zaključanih vrata kada roditelji uplate net.

 Nazvao sam ovaj tekst “Put”, jer mentalno stanje u ovim našim gudurama i jeste spaljena zemlja post-apokaliptične Amerike kojom otac i sin besciljno lutaju. Ipak, Kormak Makarti im je u ovoj strašnoj priči zakačio nadu, odnosno nagon za održanjem.

 Zbog toga, zbog deteta, odbijam da se predam, i što nas bude više, ti ćoškovi normalnosti će imati manje prašine. Više od toga i ne smemo da tražimo.