Kasna noć 16. aprila. U automobilu prolazim kroz istanbulsku četvrt Badžilar. Kroz zatvoren prozor čujem rafale iz automatskog oružja. Statistički je skoro jednako moguće da se neko ili raduje ili protestuje zbog rezultata tek završenog referenduma.

 Dva pola tradicionalno podeljenog turskog društva su se ponovo sudarila i ovoga puta, možda jače nego ikada, u petnaestogodišnjoj vladavini Partije pravde i razvoja (AKP) učvrstila u svojim suprotstavljenim stavovima. Turska je rezultatom 51.4% ZA i 48.6% PROTIV prihvatila paket ustavnih promena koji povećava nadležnosti predsednika republike i sistem organizacije vlasti iz parlamentarne demokratije transformiše u jednu vrstu izvršnog predsedničkog sistema.   

 Ukoliko bismo pokušali da se nekako distanciramo od analiza o fer i slobodnoj prirodi referenduma, koji se odvijao u toku vanrednog stanja uvedenog od pokušaja vojnog puča jula 2016; referenduma koji su međunarodne posmatračke misije negativno ocenile i čije rezultate opozicija po prvi put u političkoj istoriji Turske nije priznala tražeći poništavanje celokupnog procesa, glavno pitanje koje se nameće je kako bi nova podela na „da“ i „ne“ polovine mogla da utiče na uveliko turbulentnu dinamiku Turske. 

 Ako je fudbalska pobeda od 2:1 „najopasnija pred revanš“, pobeda Redžepa Tajipa Erdogana od 2.8% razlike došla je i sa nekoliko žutih i crvenih kartona i donela nove mogućnosti za političku neizvesnost.

 Tri najveća urbana centra Turske, Istanbul, Ankara i Izmir, glasali su protiv ustavnih promena i ovo je bilo prvi put od 1994, kada je Erdogan postao gradonačelnik Istanbula, da je AKP i njena partija-prethodnica, Refah, izgubila izbore u najvećem gradu. 13 od 20 najvećih turskih gradova gledano po BDP-u je takođe glasalo protiv, kao i 72% ukupne turske ekonomije. Možda najneprijatnije iznenađenje za Erdogana priredili su glasači manjinske opozicione Partije nacionalističkog pokreta (MHP), pa čak i neki glasači AKP. U nekoliko glasačkih okruga, poput Adane, Ušaka, Denizlija, Balikesira i drugih, u kojima su ove dve partije na parlamentarnim izborima u novembru 2015. zajedno dobile oko ili preko 60 procenata glasova, glasači su ovaj put većinski glasali „ne“, čak i pored pored podrške rukovodstva MHP ustavnim promenama. Istraživanje IPSOS po završetku refenduma, pokazalo je da je preko 70 procenata glasača MHP glasalo protiv ustavnih promena.

 Najveći porast podrške u odnosu na izbore u novembru 2015. Erdogan i AKP su dobili među kurdskim glasačima na jugoistoku zemlje. Međutim, najviše primedbi o neregularnosti procesa upravo je došlo s jugoistoka, a prokurdska Narodna demokratska partija (HDP), kao i opoziciona Republikanska narodna partija (CHP), uložile su žalbu i tražila potpuno poništavanje referenduma.

 Iako je izvesno da zahtev opozicije neće dovesti do poništavanja referenduma, a s obzirom na činjenicu da izglasane, nove predsedničke nadležnosti neće u potpunosti stupiti na snagu pre 2019, nekoliko ključnih promena prouzrokovanih navedenim rezultatima bi mogle da dovedu do novog odnosa političkih snaga, ali i redefinisanja spoljnopolitičkih interesa Turske:

•  Gubitak legitimiteta rukovodstva MHP među sopstvenim glasačima, koji su glasali suprotno pozivima iz stranke, sasvim izvesno će dovesti do toga da će taj deo glasačkog tela ili zahtevati smenu na čelu partije ili jednostavno pronaći drugu političku opciju; u tom smislu, izbačeni funkcioneri MHP predvođeni bivšom ministarkom unutrašnjih poslova Meral Akšener, koji su pozivali glasače na odbijanje amandmanskog paketa, mogli bi ubrzo da postanu najvažniji faktor u promeni političke dinamike Turske. Od mogućnosti povratka u MHP, do formiranja potpuno nove partije ili preuzimanja neke već postojeće partijske strukture, grupa oko Akšener bi oko sebe mogla da okupi nacionalistički glasački kor, a moguće i jedan broj umerenih verski konzervativnih glasača koji trenutno pripadaju mekanoj podršci AKP.
• Slično MHP, trenutno rukovodstvo najveće opozicione partije, CHP, nalazi se u nezgodnoj situaciji posle još jednog političkog poraza i izvesno je da bi uskoro moglo biti izazvano na unutarstranačkim izborima.
• Nekoliko dana po završetku referenduma, u medijskim krugovima bliskim AKP, otvoreno je počelo da se govori o neophodnosti da se partija, a posebno predsednik Erdogan, oslobode tereta ekstremnih islamističkih krugova i njihovih radikalnih ideja. Ovo je proizvelo svojevrsni sukob među određenim strujama unutar partije, a neki od bivših funkcionera poput Ahmeta Davutoglua i Abdulaha Gula označeni su kao krivci radikalizacije partije. Ovaj pomalo neočekivani unutarpartijski sudar mogao bi da dovede do čišćenja AKP krugova, pa čak i do promene spoljnopolitičkog kursa koji bi se ogledao u pokušaju da se transatlantska partnerstva, pogotovu odnos sa novom administracijom u Vašingtonu, poboljšaju.
• Odmah po završetku referenduma, na predlog vlade, turski parlament je za još tri meseca produžio vanredno stanje uvedeno posle pokušaja vojnog puča u julu 2016. Ovaj potez ukazuje na Erdoganovu ambiciju da nastavi sa centralizacijom političke moći i politikom vladanja dekretima donekle stavi pod kontrolu situaciju u periodu zakonske reforme koja bi Tursku uvela u predsednički sistem.

  Samo dan posle referenduma, Erdogan je održao verovatno svoj najoštriji govor o odnosu Turske i Evrope. Nazivajući nekadašnje partnere iz Brisela nacistima, krstašima i saradnicima terorista, osnaženi turski predsednik je potvrdio ono što je već neko vreme jasno – razvod između Brisela i Ankare je obostrano napisan, samo je i dalje nejasno koja od strana će ga i konačno predati sudu. U istom govoru, Erdogan je ponovio mogućnost ponovonog uvođenja smrtne kazne u Turskoj; ovo bi svakako značio i konačan kraj evrointegracija Turske, ali i članstva u Savetu Evrope. Kao indikator spoljnopolitičkog fokusa, Erdogan je najavio skore posete Kremlju, Vašingtonu, Indiji i Kini.

 U kojoj god situaciji da se njeno društvo i politika uskoro nađu, činjenica da je duboko podeljena Turska naišla na još jedan teren podele na „da“ i „ne“ polovine, nikako ne ukazuje na skoru stabilizaciju. U zemlji u kojoj se noćni rafali iz automatskog oružja mogu jednako logično protumačiti kao izraz radosti, besa ili očaja i statistički skoro jednako pripisati jednoj ili drugoj strani, svaka podela, pa makar ona bila i samo u političkoj trci, podseća na previše otvorenih frontova i na to da svaki pokušaj dodatne centralizacije moći Tursku neminovno uvlači u nova polja turbulencija.

Biografija

Novi tekstovi

Ilija VojnovićDirektor kancelarije Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) u Turskoj. Prvi antiratni transparent podigao sa 10 godina. Prvi rokenrol koncert odslušao sa 5 godina.

• Tapšanje po ramenu i sedenje na dve stolice
• Strah od političkog u politici
• Aprilska prekretnica u Turskoj