Svako moje dobro jutro počinje terapijom koja mi zamenjuje tiroidnu žlezdu. Rastale smo se sporazumno ove godine - niti je ona mogla da štiti mene, niti sam ja uspela da sačuvam nju. Uz određeni "fine tunning" moderna farmakologija čini čuda - budete kao novi bez obzira što idete kroz život sa jednim organom manje. Frik šou ili ne osećam se odlično. Moji ožiljci moji su dragulji.
Posle svih ličnih i profesionalnih izazova pre braka, dva porođaja, post porođajne depresije nakon drugog, svih preležanih i nepreležanih dečjih bolesti, iznenadne smrti oca i ostalih turbulencija koje život sa sobom nosi, nije ni čudo da je negde puklo. Kao što puca kod svake treće žene u Srbiji.
Pokušala sam da sumiram sve pritiske koje sam poslednjih godina osećala, one kojih sam bila svesna i one koje sam svesno ignorisala. Kada se na parčencetu papira suočiš sa dijagnozom inkapsuliranog papilarnog karcinoma, shvatiš da si u sebi nosio tempiranu bombu i da se tvoj organizam nekim fantastičnim spletom okolnosti sačuvao. Shvatiš da si jači nego što misliš i imaš potrebu da razumeš šta se to zapravo desilo.
Ne upražnjavam patetiku. Prosto je, u nekim fazama života okolnosti se preslože kao Rubikova kocka, pa se ti prijatelju snađi… Nagon ti nametne neki novi pogled - dioptriju koju, sada mogu da kažem, šteta što ranije sebi nisam mogla da priuštim.
Kako kaže Božidar Mandić, književnik, teatrolog i osnivač komune Porodica bistrih potoka: „Radost je nova revolucija!”. Sa ove distance, to mi je savršeno jasno. Isceđen i izgubljen, pritisnut svakodnevicom društvenog obrasca, savremeni čovek lako zapostavlja lični drive ili ga, na žalost, nikada ni ne otkrije. Kao što zanemarujemo unutrašnje biće, tako se odnosimo i prema onome što bi trebalo da bude njegov neodvojivi deo - planeta na kojoj stanujemo. Ta vrsta kanibalizma i nebrige vodi u bolest.
Kontradiktornost je pridev koji po meni i dalje najbolje opisuje čovečanstvo. Nepomirljivi odnos onoga što istinski želimo i onoga što činimo. Istovremeni drive i push oblikuju modernog čoveka koji očajnički želi da se oslobodi stega kapitalizma. Čini se da još nismo uspeli da ujedinimo te dve tendencije, jer ovaj zaplet je i dalje nepresušni izvor inspiracije za umetnike i teoretičare savremenog doba. Nevertheless, u kom god sistemu da živimo, najgora represija je ona koju možemo da vršimo sami nad sobom. Ne lažimo se, progutamo mnogo više žaba u životu nego što smo svesni. Račun stigne retroaktivno.
Strašno je koliko smo osiromašili u ljudskom smislu. Sve više postajemo beskućnici i bezdušnici. Narcisoidnost nam ubija empatiju, a tehnološki stres sa kojim se suočavamo pretvara nas u nomofobe. Represija drugih prema nama i obrnuto je, takođe, ozbiljna igra na koju pristajemo, jer smo pre svega društvena bića. Stara jednačina, sa malo više ljubavi mogli bi mnogo više da postignemo. Verujte ovoj ženi na medikamentima...nikada nije bila prisebnija.
Kada ste poslednji put pogledali u svoje unutrašnje ogledalo, dezinfikovali usput pokupljene ili nametnute frustove zbog kojih ste postali ostrašćeni i ogorčeni?
Izađite na referendum sa sobom i lakše ćete prihvatiti okruženje u kome bivstvujete, bez prebacivanja krivice i odgovornosti na druge pojedinace ili društvene kontekste. Čuvajte (mentalno) zdravlje, redovno čistite svoje dvorište i život će vam biti jednostavniji, a vi zadovoljniji... gde god da ste.
Dok završavam ovaj tekst, razmišljam o obavezama koje sam danas planirala da ispunim. Svakodnevna gimnastika volje do/preko granica mogućeg. Dišem stomačno, a misli se neumorno rasplamsavaju u svim pravcima. Dok žmurim, osmehujem se i samu sebe šaljem u ćošak. Priroda je to. Prepuštam se zadovoljna što mi je, navodno, sve savršeno jasno.
Novi Pogledi, 24.10.2017
Srodni linkovi:
Vanja VukotićDipl. filolog Skandinavistike i master Audio vizuelni umetnik. Poznatija kao mama, pevačica grupe Vrooom i internet radnik.