Začudih se, otkud tol'ko cveća/ Ceo vrt se preselio amo!/ Al' mi cveće tijo progovara/ 'Ne čudi se, to je u snu samo!' (Đulići)

 Čitavu deceniju slušamo kako u Srbiji i zemljama u regionu istraživanja ukazuju na slabu političku pismenost i zamiranje građanskog aktivizma mladih, dok politika vidno menja svoj lik, ali njome i dalje koračaju iste figure, nedovoljno snažne da i same nešto promene.

 Pištaljke jesu privremeno utihnule, ali su se oglasile s razlogom. I verujem da su zviždale za nas, a ne za nejasnu, pomalo anarhističnu, pomalo anahronu, a mladima svojstvenu, ideju osporavanja izbornih rezultata na ulicama.

 Brojevi su ih sami najavili. I cikličnost istorije. Oglasile su se romantičarski u proleće, u godini Zmaja, ali i Bajčeve Hronike sumnje – pokušaja nekadašnjeg bitnika da revidira ili razume verovanja generacije koja ih je oblikovala.

 Za katedrama su danas deca osamdesetih i devedesetih, na ulicama je snaga novog milenijuma.

 Pitanje, ipak, nije – kakva je to budućnost pred nama, već šta mi radimo, ili još bolje – šta smo uradili, za njihovu budućnost. Protesti studenata i srednjoškolaca oživeli su iznova dilemu o mestu savremene politike u školama, izboru između verske nastave i građanskog, načinima i ograničenjima njihovog sprovođenja u praksi, i najposle – sinhronizovanju politike odraslih i poetike mladih; obrazovnih politika i političkog obrazovanja.

 Pojednostavljeno – današnji maturanti upisali su prvi razred školske 2005/2006 – iste godine kada je građansko vaspitanje steklo status obaveznog izbornog predmeta u sva tri ciklusa obrazovanja. Na koji način već dvanaest godina mi pripremamo teren za buđenje nove snage i metamorfoze građanskog društva, i da li je uopšte na nama da ga pripremimo, a onda i kritikujemo i tumačimo?

 Na pitanje Kako nastavnici reaguju kada se na času pomene aktuelna politika?, 80% učenika srednje škole zaokružuje odgovor Prekidaju razgovor, govoreći da politici nije mesto u školi. Samo dvoje učenika, i to onih iz starijih razreda, ume da mi odgovori koliko je poslanika u Narodnoj skupštini, dok 50% njih izjavljuje da poznaje bar 5 učesnika nedavnih protesta.

 Prođite sa njima kroz prodavnicu i pitajte ih nakon izlaska koliko koštaju krema protiv bora ili pelene za bebe. A politika je, kada preuzetim diskursom razočaranja nije okarakterisana kao promiskuitetna ili manipulativna, izložena na polici za odrasle.

 Zato protesti i liče na delinkventsku krađu piva iz trafike, a politika na srednjoškolski okršaj devojčica.

 Čini mi se da već danima sanjam isti san. Stajem pred svoje učenike i izgovaram: Od vas tražim samo jedno – da zaboravite sve što ste videli na putu do škole, da premotate sve reklame između emisija, da umetnost stvarate i doživljavate samo kao larpurlartizam, da verujete da su ekonomija ili kvorum samo pojmovi iz ukrštenica za penzionere. Biologiju ćemo učiti na primerima dinosaurusa, a žurke ćemo, u časovima dokolice, organizovati na ulicama. Ja sam idiot. Ponavljajte za mnom.

 Na brojnim portalima, čak i u najdemokratskijim zemljama, prosvetari već godinama postavljaju sebi i javnosti ista pitanja o etičnosti razgovora o politici u nastavi, posebno na srednjoškolskom nivou. Važno je, naravno, i da li govorimo o političarima, ili političkim idejama i političkoj praksi, za šta je neophodno razumeti i politiku i ulogu škole. Isto onako kako je važno razumeti da deci ne smete reći da je autor dela hteo da kaže ovo ili ono, i tražiti od njih da doslovno ponove. Ali to nije problem prisutnosti određene teme u školi, već mentalno-psihološkog profila nastavnika. Verujemo li da oni to razumeju?

 Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji iz februara 2014. pokazuje da je u tom trenutku čak 38,7% učenika izjavilo da na časovima građanskog nastavnici ne primenjuju učenje putem interneta i da su teme o kojima su najmanje naučili – vrline demokratskog vođe, značaj participacije građana u demokratskom društvu i načini zaštite prava demokratskim putem. Od 58 nastavnika, 24 je predložilo da se iz nastavnog plana isključe teme vezane za organizaciju i strukturu vlasti.

 Kada bi se u učionici pokrenula i pažljivo vodila diskusija o aktuelnoj politici, i kada bi ulice grada i pre protesta poslužile kao učionica, verujem da naši učenici ne bi o politici učili od pijanih rođaka za slavskim trpezama, i ispisivali njihove replike na svojim prvim protestnim parolama.

Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu?/Tice, cveće, sunce drugamo te zovu;/Kud ćeš ovom groblju sahranjena nada,/Tu je hladno, grozno, kud ćeš tako mlada!/ (...) A ti bež, il' leti, ako imaš krila/ Zaboravi da si ikad ovde bila

 Jedna mama javlja da dete neće prisustvovati nastavi jer je juče imalo težak dan i dodaje Verujem da znate o čemu se radi. Jedan tata izjavljuje za medije: Nekada smo štrajkovali mi. Danas štrajkuje naša ćerka. Profesori se zgledaju; neki zgroženo dele vaspitne pecke, drugi se ne usuđuju da zvuče konzervativno. Umesto grozničavog sna, biram da uđem u učionicu i otvorim temu, govoreći svoje zapitanosti, a ne svoje zaključke.

 Oni sedaju u prve klupe. Preziru, kažu, detinja trućanja o đačkom parlamentu, dosta im je lekcija o manipulaciji, a i politička korektnost im je izlizana. Oni su na parolama imali Miljkovićeve stihove. Kažu da su najpre želeli one o slobodi, ali da su razumeli da bi time opovrgli sami sebe, te su ispisali transparent o pesmi i oluji.

 Pitam se jesu li i u masi bili u manjini, ne poznajući drugi put (ili ne verujući u njega). Želim da im objasnim sistem raspodele mandata. Fotografišu tablu. I to razumeju! Teško im je, međutim, da shvate da je i Budimpešta bivala nedostižna, da su njihovi roditelji šetali očekujući batine. Pitam se zašto nas nisu zvali da idemo sa njima, kao što zovu na proslavu punoletstva. Govore da su roditelji krivi za sve. To smo mi, zar ne? Pitam se zašto podrazumevaju da ćutimo, i shvatam da je to iznova priča o nama, i da smo predugo ćutali pred njima, a često ućutkivali i njih.

Svet će čitat' pesme moje/što u ovom nizu stoje/A ti, blago/čedo drago/ako imaš kad,/ako imaš za njih volje/Jer za tebe imam bolje,/Imam lepše i čistije/ mirisnije, rumenije/providnije i svetlije

 Možda zaista treba najpre da se zapitamo jesu li ovi klinci bliži nama devedesetih, ili našim očevima šezdesetih, pa kada sasvim relativizujemo perspektivu i ispravnost svojih  sudova, da prihvatimo da je poslednja stranica udžbenika današnji dan, da ćemo i mi u budućnosti biti odgovorni za geometriju prošlosti, za nedostatak vizije, za ubijanje nekanalisane energije, za čekanje da teme dođu na red, za strah od „klizavog terena“, za loš humor i još lošiju politiku; za prestravljenost pred upitnikom, umesto pred tačkom – u učionici, i u životu.