U petak, 29. septembra, otkriven je spomenik pok. majoru Milanu Tepiću. U januaru 2018. godine navršiće se godinu dana od smrti pok. generala Vlade Trifunovića. I Vlado Trifunović mora da dobije spomenik.

 U septembru 1991. godine u okruženju, tačnije pod žestokim napadima hrvatskih snaga, našle su se snage i objekti korpusa u Varaždinu, kasarne i različiti vojni objekti u Bjelovaru, kao i u nizu drugih mesta u Hrvatskoj. U apsolutnom haosu koji je vladao, a za koji su, naravno, najviše odgovorni Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, a nešto malo manje tragično nesposoban i zbog neuspešnog vojnog komunističkog puča u Moskvi još uvek uplakan i sluđen najviši vojni establišment, komandanti korpusa i druge vojne starešine su, na kraju, sami donosili odluke i pregovarali uslove eventualnih predaja neodbranjivih objekata.

 Vlado Trifunović je spasio ceo korpus, 280 života vojnika i čitav grad Varaždin koji je odlučio da ne sruši i ne potopi. Za to je dobio 11 pa 7 godina zatvora zbog „veleizdaje“ u Srbiji i 15 godina zbog „ratnog zločina“ u Hrvatskoj.

 Milan Tepić je odlučio da ne preda deo objekta za koji je bio zadužen, digao ga je u vazduh, ubio sebe i 11 hrvatskih boraca. Postao je poslednji „narodni heroj Jugoslavije“, što je jedan od najlicemernijih postupaka trgovaca ljudskom nesrećom i mesom koji su tih dana glumili da upravljaju zemljom koje više nije bilo sedeći u tzv. krnjem Predsedništvu SFRJ.

 Od Varaždina do Bjelovara nema mnogo - 85 kilometara.

 Između samožrtvovanja Trifunovića i samožrtvovanja Tepića ima još manje - samo 7 dana.

 Kolika će biti vremenska razdaljina između spomenika Tepiću i spomenika Trifunoviću?

 ...

 Ja mislim da su već danas ispunjeni i zakonski uslovi da se donese odluka o podizanju spomenika generalu Vladi Trifunoviću, zato što je od njegove smrti već prošlo mnogo više od godinu dana ili pet godina. Zbog toga što on nije umro onda kada je fizički nestao, 17. januara 2017. godine, nego mnogo ranije, negde između septembra 1991. i decembra 1994. godine kada je prvi put u Beogradu osuđen zbog krivičnog dela veleizdaje. Ili, najkasnije, neutvrđenog dana u te dve godine provedene u zatvoru, u kome je maltretiran, sve do ponižavajućeg „pomilovanja“ koje mu je „dao“ 1997. „vrhovni komandant“ Zoran Lilić.

 Preostalih dvadesetak godina „života“ Vlade Trifunovića svejedno se nije mnogo razlikovalo od groba onih koji su poginuli u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Oni su imali par kvadrata grobnog mesta, on je imao „stan“ od 9 kvadrata u raspadajućem beogradskom „hotelu“ Bristol.

 Ništa za Trifunovićevu tragediju nije kriv pok. major Tepić, čak i ako je znao šta se dogodilo u Varaždinu, samo nedelju dana pre nego što je on odlučio da drugačije shvati zakletvu i zakonsku obavezu koju je imao kao oficir vojske koja je bila obavezana da štiti Jugoslaviju koje više nije bilo, i politički poredak koga takođe više nije bilo, iako to niko nije hteo da im kaže.

 Uopšte se ne radi o tome ko je od njih dvojice bio više u pravu.

 Kao što se ne radi ni o tome da bi možda ministar Vulin, koji je otkrio spomenik Tepiću, morao da ima makar jednako razumevanje i poštovanje i za one koji su spasili svoje i tuđe živote, uključujući i živote tada mladih vojnih obveznika, bez obzira da li su to učinili vojnom odlukom o predaji ili nalazom lekarske komisije o nesposobnosti za vojnu službu.

 Ništa od toga nije mnogo važno.

 Kod odluke o dizanju spomenika, kod toga kako će on biti najavljen, obrazložen i predstavljen u javnosti, kao i kod privatnih i porodičnih spomenika, koji nemaju javnu svrhu, ionako se nikada ne radi o pokojniku. Uvek se radi o nama i našoj savesti. O tome da se pravdamo pred sobom (i Bogom, za one koji u njega otvoreno veruju) za propuštene prilike da budemo bolji prema pokojnima dok su bili živi, da opominjemo sebe da nas još uvek neko gleda i meri moralnost naših postupaka i o opominjanju onih koji će spomenike gledati onda kada i mi budemo, nužno jednog dana, pod nekim sličnim parčićima mermera ili u (nadam se dovoljno šarenoj i radosnoj, zapamtite ovo vi koji budete morali da donosite odluku o izboru) nekoj urni.

 Grobljima retko prolazimo, na ulicama retko dižemo glave, i kad na njima ima spomenika.

 Pa ipak, Vlado Trifunović mora da dobije spomenik.

 Nezavisno od toga da li će se Hrvatska ikada dovoljno urazumiti da ukine sramnu presudu protiv njega, pošto je on, za one mlađe koji to ne znaju i one starije koje nikada nije bilo briga, i tamo osuđen, samo ne za izdaju, nego za ratni zločin.

 Jer oni su kao hteli da se otcepe, a mi im kao nismo dali.

 Od toga su umrli pok. major Milan Tepić, 11 pripadnika Zbora narodne garde, pok. general Vlado Trifunović, desetine hiljada naoružanih i uniformisanih i nenaoružanih i golorukih ljudi širom bivše Jugoslavije u vremenu od 1991. do 1999. godine.

 Zato i Vlado Trifunović mora da dobije spomenik.

 I zato što bi to bio spomenik i izvinjenje i pukovnicima Berislavu Popovu i Sretenu Raduškom, saradnicima Vlade Trifunovića, koji su pred srpskim sudovima i državom prošli sličnu golgotu, uključujući i život u strašnim uslovima, kao i sam Trifunović.

 Spomenik može da bude postavljen, recimo, tamo kod onog nadvožnjaka na Novom Beogradu, na autoputu Beograd-Zagreb, sa koga su očajni i izbezumljeni Beograđani mahali i bacali cveće na kolonu tenkova koja je krenula da im kao ne dozvoli da se otcepe. To bi bio spomenik i onima koji su bili u tim tenkovima, i onima koji su tim istim parčetom puta prošli autobusima i kolima na putu prema emigraciji istih tih i kasnijih godina... Tamo, gde je sada, u prečniku od jednog kilometra, nekoliko hrvatskih supermarketa, baš kako i treba da bude. I kako je trebalo i moglo da ih bude i bez tužnih sudbina Tepića, Trifunovića...

 I, na kraju: dobiće, koliko razumem, kad smo već kod spomenika i heroja, spomenik i veliki bulevar uskoro i heroji sa Košara.

 Morali bi, onda, istovremeno da dobiju i spomenik i bulevar, kao znak izvinjenja „zahvalne otadžbine“, i desetine hiljada dezertera iz devedesetih. Zato što bi bilo licemerno da slavimo herojsku smrt u koju smo poslali ljude, a da ne slavimo i ne pokažemo poštovanje i prema herojskim životima daleko od nezahvalne otadžbine Srbije u koje smo takođe poslali ljude.

 Neću meriti ko je više spasio Srbiju.