Od pre nekoliko dana, za sada eksperimentalno, policija je počela da meri prosečnu brzinu između dve naplatne rampe. Cilj je da se i na ovaj način uspori saobraćaj. I šta se desilo?Društvene mreže su pune saveta kako da se policiji doskoči... te izgubite karticu, te vozite 250 km, pa onda sedite u kafiću na benzinskoj pumpi, te zaobiđite naplatnu rampu...

 Hiljadu i jedan razlog kako prevariti, umesto jedan, sasvim jednostavan način. A zašto ne bi
vozili kako treba? Ili je pitanje života ili smrti da se bezbedno stigne do Niša za dva sata, ili da se leti za 75 minuta, kako mi se hvalio jedan poznanik.

 Čini mi se da se slično dešava i s predlogom predsednika da čitava nacija učestvuje u dijalogu oko Kosova. I umesto da počnu da „pljušte“ konkretni predlozi, kreće jalova rasprava “a zašto on, ja nisam to zamesio, neću ni da učestvujem u tome... a zašto rasprava, nego u parlament... on, koji vređa sagovornike sada zove na dijalog, onaj koji nas je terao u sukob, sada hoće da proda Kosovo, a da to mi uradimo...”. Razlog do razloga - zašto SPC, SANU, onda ja dodajem a zašto ne ni AMSJ i ko zna koja još organizacija.

 Opozicija - takođe, neki odbijaju, neki ćute, kao i mnogi ministri. Prvi je koliko je meni poznato crtu povukao osnivač ovog sajta, i na tome mu mnogo hvala.

(Hvala Jakša, samo nisam mogao da gledam kako se opet rasipa energija uludo, nisam uradio ništa veliko. A ovaj sajt tome i služi: da ljudi slobodno kažu šta misle. B.Đ.)

 Tviter zajednica vrvi od kritika, poneka pohvala. Ispade da su važnija tema sledeći izbori u Beogradu, i kako „napasti“ Vučića, u jednoj ili u šest kolona. „Beograd mora pasti“, uzvikuje opozicija. Nije bitno kako, bitno je da se udruže desnica, nacionalisti, levičari... Ali, kako veli Čanak, nije dovoljno samo biti protiv Vučića i viknuti „Ua Vučić!“, nego mora da postoje i predlog, ideja, plan. Kosovo jeste, i tu su u pravu oni koji su imali hrabrost i izašli u javnost, zamrznut konflikt.

 Zbog takvog zamrznutog konflikta, Srbija izgleda kao trkač koji je zaustavljen u vremenu i prostoru, „freeze frame“, a sve ostalo ide mnogo brže oko nje.

 Ide napred, a Srbija, opterećena istorijom, legendom „Rado Srbin ide u vojnike“, „Rađajte sinove da bi išli u rat“, tiho kopni. Mladi i talentovani odlaze, ostaju oni kojima ova žabokrečina odgovara. I oni koji su protiv bilo kakvih promena, trubeći o majčici Rusiji, koja se „ubi“ pomažući nam.

 Pošto su me mnogi na društvenim mrežama pitali, šta ja jasno i glasno mislim, evo mog
odgovora: Vreme je da se najveća žaba pojede. 

 Skupo su Srbija i njeni građani plaćali cenu za to što su, kao nojevi, držali glavu u pesku. Rezolucija 1244 je danas samo slovo na papiru, međusobno (ne)priznavanje Kosova od nekih zemalja više je uslovljeno unutrašnjim razlozima nego ljubavlju prema Srbiji. Pragmatični razlozi određuju politiku jedne zemlje.

 I? Šta nam valja sada činiti?

 Da su nam Albanci toliko prirasli srcu, da li bismo dozvolili da Preševo i dolina izgledaju tako jadno i bedno. Da li ste skoro bili u Preševu? Zašto nismo doveli nekog „subvencionisanog“ stranog investitora u Preševo? Preševa se setimo samo kad je dan Albanske zastave i kad migranti nahrupe u Srbiju iz Makedonije. Da li smo mladim Albancima iz Preševa i doline ponudili nešto atraktivno, ili smo ih ostavili na milost i nemilost ko zna kome?

 Ko će rešavati Kosovski problem i na koji način? Hirurški, da podelimo na dva dela, razmenimo teritorije, da tražimo garancije za ono što ostane van Srbije?

 Uostalom, ‘ajde da budemo vidoviti. Pa ceo region će ući u EU, i opet ćemo biti, na neki način, zajedno. Ako je trgovina u oba pravca zvanično preko 700 miliona dolara, a nezvanično preko milijardu, zašto to ne razvijati. Bogatije Kosovo = bogatija srpska zajednica; bogatije Kosovo = mirnije Kosovo. Tu treba zajednički da rade Srbija i Albanija i da reše sve nedoumice. Makedonija je rešena, stavljena na „fast track“ za NATO i EU. Što se Srbije i NATO tiče, to neka reše generacije za koje je NATO agresija nešto daleko, kao što je Jugoslavija za moju decu nešto što je imaginarno ili kao što je, za mene, bio Drugi svetski rat. Znamo da je postojalo, ali nema današnju upotrebnu vrednost.

 Normalizovati odnose sa Kosovom, prestati terati inat! Srpski inat. Fenomen, koji je nemoguće opisati strancima, najviše košta Srbiju. Uostalom, da se pošteno zapitamo, uz puno poštovanje ljudi koji su ostali na Kosovu - “Šta je Kosovo Srbiji danas?“, sem na severu, gde još Srbija ima ingerencije? (I tu je Dačić u pravu, podelimo još dok nije kasno, ono što je srpsko, ostaće srpsko, ono što je albansko biće albansko.)

 A Srbija treba ozbiljno da analizira, kada i kako je izgubljeno Kosovo, kako je Srbija, umesto da rešava sa Rugovom, dozvolila vakuum u kome je nastao Tači. Iz toga moramo da shvatimo da odlaganjem kosovskog problema rešenja uvek postaju još teža i još komplikovanija.

 „Lako je tebi da deliš“, može da kaže neko, “ti nemaš nikoga dole i nikada nisi živeo dole”.

 Tačno, ali isto tako znam da sam, živeći u Beogradu, platio cenu ludilu „Srbija iz tri dela biće opet cela“, kao i cenu za ludilo crtanja granica Velike Srbije. Uostalom, svi malo pametniji ljudi govorlili su odavno: sve je krenulo od Kosova i završiće se na Kosovu.
 
Elem:
-razvijanje saradnje i prestanak inaćenja,
-pustiti Kosovo da bude članica međunarodnih organizacija,
-dogovoriti se sa njima o eventualnoj podeli,
-trgovati, razmenjivati ljude, ideje, kulturu, ponašati se, na neki neagresivan način, kao
stariji brat prema mlađem, koji želi da se otisne u svet.

 Naučimo nešto od Kine, iz toga kako ona tretira Tajvan. Hoćemo li da dopustimo da mlađi brat uništi starijeg? Mislim da niko takvu istorijsku odgovornost nema - da žrtvuje Srbiju zarad nečega što više ne postoji u porodici zvanoj Srbija. Može podela, ali ako 4 velike svetske sile garantuju eksteritorijalnost srpske kulturne baštine. Možda je moguće da ih srpska vojska i policija čuva, eto dela Kumanovskog sporazuma koji nikada nije ostvaren.

 Mislim da o ovome više ima prava da govori otac Sava (Janjić), nego ceo Sveti Sinod SPC.

Hajde da jednom Srbija iznenadi svet, pozitivno, da zatvori uspešno poglavlje 35. E, tek tada počinje mnogo teži posao - da Srbija postane zemlja uređenog pravnog sistema, sa minimalnom korupcijom, nezavisnim sudstvom... to je mnogo teži problem nego rešavanje Kosova. I dajte rešenja. Svi znamo da opisujemo, ali ne dajemo rešenja često. To sada Srbiji treba, rešenja... polako i mirne glave, s olovkom u ruci i bez etiketiranja “izdajnici, izdajnici”.

 To je već izašlo iz mode.