- Ne mogu, Ana je tu, zabrinuto je prošaputala Maja Gojković.

 Krajem prošle godine, ovo je bio razlog predsednice Skupštine Srbije da poslaniku vladajuće partije ne dozvoli nastavak homofobičnog izlaganja na sednici. Maja Gojković je u najboljem radikalskom maniru tobože stala u odbranu društvene pravde i političke korektnosti na temi o kojoj očigledno ne zna ništa.  Jer Ana je lezbejka. Ana je i ministarka. Ana je sada premijerka. Za mene, ipak, pre svega, Ana na žalost nikada nije dobila nijedan glas ni na jednim izborima.

 Postoji čitav niz imena, reči i izraza koji su poput radioaktivnih elemenata u političkoj komunikaciji Srbije. Demokratija, liberalizam, partijski interes, evropske vrednosti, DOS i svi DOS-ovski derivati… samo su neki od komunikacijskih plutonijuma koji imaju potencijal da svaku političku strategiju koja ih sadrži dovedu na nivo nepodnošljivog zračenja za nešto što nazivamo “prosečnim glasačem”.

 Devalvacija ovih i sličnih izraza posledica je nekoliko faktora: njihove prekomerne upotrebe bez ozbiljnog pokrića, nedostatka ličnog integriteta onih koji su ih u komunikaciji najviše koristili, propagande usmerene ka ruiniranju određenog izraza u svrhu uništenja ideje koju taj izraz označava, ali i elementarnog nerazumevanja pravog značenja nekih od izraza.

 Moj omiljeni i verovatno najbizarniji primer je strah od bilo čega što bi se smatralo “političkim”. U politici.

 U politici Srbije ne smete biti “politički”, jer se to smatra neprimerenim za jedno zanimanje koje bi valjda trebalo da bude… ekspertsko? Ne znam samo šta sa onolikim politikolozima kojima je politika zaista i akademska i profesionalna i jedina ekspertiza. Međutim, ozbiljnije pitanje u ovom smislu trebalo bi da bude: a kakvi su to poslovi i kakve su to funkcije sa kojih služe poslanici, ministri, predsednici, pa i premijeri?

 Ne bih da kvarim igru, ali sve su to, pre svega, političke funkcije.

 Kroz svoj posao imao sam priliku da sarađujem sa lokalnim i državnim funkcionerima koji su verovali da se njihove pozicije, na neki način, mogu “odvojiti od politike” i da se opštine, gradovi, pa i vlade i države, mogu voditi kao preduzeća ili kao nekakvi mehanizmi izvan vremena i života i da za to nije neophodan politički legitimitet. Voleli su da se smatraju “tehnokratama” koji su tu da “obave posao, a ne da politiziraju”.

 Verovali su da je dovoljno imati pragmatski pogled na probleme i samo dosta energije i beskompomisnosti oko “obavljanja poslova”. Ono što je za mene bilo uvek najproblematičnije jeste da neki od njih čak ni rezultate izbora nisu smatrali relevantnim za svoje misije. Interestantno je da je svaki od njih završavao mahom isto – neuspostavljenim političkim autoritetom na vlasti i, konačno, političkim nestankom posle narednih izbora.

 I tu dolazim do suštine problema koji imam sa “izborom” Ane Brnabić kao nove premijerke. Izbora u stvari nije bilo, nikada i nigde. Ana Brnabić deluje kao profesionalac i ozbiljan marketinški i biznis stručnjak, ali ona nikada, ni na jednim izborima u Srbiji, nije dobila nijedan glas. Ni od koga. Ovim njenim nameštenjem na najvišu političku funkciju u zemlji nastavilo se obesmišljavanje značaja glasača i političkog legitimiteta u formiranju demokratskih institucija, ali i uzaludno verovanje da je moguće konsolidovati vladu (vladu partijskih funkcionera od kojih se većina ipak takmičila na izborima) kroz ekspertsko menadžerisanje; zlobnici će reći da je to ipak moguće kroz politiku (ipak politiku) sa Andrićevog venca.

 Sasvim je prirodno da su inicijalne reakcije na predlog za izbor Brnabić za premijerku u jednoj balkanskoj zemlji, sa prilično dominantnim seksističkim i homofobnim delom mejnstrima, fokusirane na njen pol i otvorenu seksualnu orijentaciju. Naravno da nije nevažno što Srbija danas deluje kao zemlja u kojoj je ipak moguće drastično menjati vrednosne okvire. Takođe je prirodno i kada na ovo koalicioni partneri u vladi reaguju novim političkim uslovima, pa i ucenama. Najbliže onome o čemu govorim sažeo je Čedomir Jovanović u pitanju o “politici” koju nova mandatarka sa sobom donosi (“LDP interesuje politika, a ne ličnost Ane Brnabić”). Međutim, i on je izostavio najvažniji aspekt ovog problematičnog postavljenja: nepostojanje političkog legitimiteta. Razlog možda leži u tome što je i sam Jovanović, pre par godina, ovaj bazični demokratski princip pokušao da skrajne u pokušaju ulaska u privremeni organ Grada Beograda, iako njegova LDP na gradskim izborima nije bila prešla cenzus.

 Svako ko se i dalje seća premijera po imenu Mirko Cvetković, složiće se da nameštanje bez legitimiteta na najviše političke pozicije u vlasti svakako nije endemski problem SNS. Niti svaka funkcija u vlasti iziskuje politički legitimitet. Postoji čitav niz operativnih poslova, po lokalnim upravama, ministarstvima i predsedništvima, gde bi bilo sjajno kada bi Srbija mogla da ima ozbiljne, profesionalne birokrate koji nesmetano obavljaju svoje poslove bez obzira na političke smene u vlasti.

 Međutim, većina vodećih javnih funkcija je, u srži, politička i sa sobom mora da nosi ideološki i vrednosni okvir koji, pre svega, počiva na legitimitetu dobijenom na izborima.

 Baš kao što je prihvatanje gej premijerke važno u civilizacijskoj nadgradnji tolerancije i razumevanja, neophodnost da ta premijerka sa sobom nosi politički legitimitet za najvišu političku funkciju integralni je deo demokratskog razvoja jedne zemlje i društva. I zato, ja ne mogu, ne zato što je Ana tu, nego zato što nije osvojila nijedan glas.