Nedavno se na internetu pojavio gif u kojem crtani junak baca udžbenike u vremeplov, posmatrajući kako se svet za njegovim leđima menja pri dodiru sa svakim od njih, sve do Biblije, koja prizor sa druge strane okna vraća u mračni srednji vek, čineći ga groteskno anahronim. Iako posvećen odnosu nauke i pređašnjih tumačenja sveta, u očima srpskog posmatrača ovaj klip postaje slika savremenog problema prosvete.

 Tamo negde u dalekoj Americi postoji, dakle, neki talentovani crtač koji veruje da udžbenici menjaju svet?

 Na prvim stranicama Čitanke za drugi razred srednje škole leže anemični, za mladog čitaoca gotovo nečitljivi Orfelinovi stihovi „Serpske moje granice i zemlje ridajut/čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut" (broj objašnjenih reči u udžbeniku – 6; učenici zbunjeno podvlače – čak 25) i Venclovićeva beseda o potrebi učenja i pohađanja škole (1 objašnjena reč   ̶  šajkaši).

 Ironija pred opravdanjem da đaci treba da „osete duh epohe” postaje očigledna na času tumačenja Dositejevog Pisma Haralampiju, u kojem prvi ministar prosvete, 1783(!), prilježno objašnjava kakva je polza od štampanja knjiga na jeziku koji će svi razumeti! Orijentacije radi – broj zaista nepoznatih reči u tekstu udžbenika za engleski jezik je, po svedočenju učenika, 5 do 10 (što je druga strana istog problema, koji očigledno zahvata sve predmete i sve nivoe obrazovanja).

 U Pismu Haralampiju nepoznatih reči je oko 30.

 Jezik je, kažu, živa kategorija! Posledica je uglavnom zatvaranje Čitanke, i svega što podseća na knjigu. I tako, dan za danom, pred „prepričanom lektirom”. Na društvenim mrežama hešteg #knjiga zauzima zabrinjavajuće mali procenat, ali zato #lektira „jača“, posebno u određenim periodima godine.

 Već čujem glasove o valjanim metodičkim pripremama i samopregornim nastavnicima, praćene nemilice rabljenom šifrom IKT. U trenutku kada je bitno da požele da pronađu, otvore i otkriju štampanu ili e-knjigu, ovakav, već prevaziđen pristup, neće pomoći, i tolike izvanredne misli, pa čak i savremene prevode lektira, naši učenici ne razumeju.

 Potrebno je stručno revidiranje sadržaja i prilagođavanje tekstova, a ne (samo) audio-vizuelni materijal ili mreže za masovno učenje, jer tumačenje narativa, i samostalnost pred neprepričanim rečenicama, i dalje ostaju osmosmerka. Što više vremena provodim u učionioci, sve mi se više čini da vidim hijazam zajedničkih omaški – tamo gde treba menjati sadržaj, govorimo o formi, i obrnuto.

 Valjalo bi proveriti i koliko profesora srpskog jezika i književnosti danas zna ko propisuje sadržaj lektire. Na odmorima i seminarima pominju se siluete pokojnih akademika, konzervativne grupe do kojih se ne može, kuloarski klanovi književne kritike. Ali ko je to tačno i kada, što je još značajnije, stao iza planova i programa koje nemarno, pod već poznatim prosvetarskim izgovorima, prepisujemo ili kopiramo? Ili slepo sledimo slepog Domanovićevog vođu, misleći da će staza biti prohodnija ako je samo digitalizujemo?

Pristojnost nas uči da za greške neznanja u jednom trenutku prestanemo da krivimo svoje profesore. Ovde je, ipak, upravo o tome reč  ̶  o krivici, ili amnestiji, profesora profesorâ, dakle -  ukupnog (prosvetnog) sistema.

 Tako su na ovogodišnjem Republičkom zimskom seminaru na Filološkom fakultetu, organizovanom u isto vreme (?!) kada i seminar Britanskog saveta o primeni IKT-a u nastavi, naši profesori profesorâ slušaocima koji su se odlučili da „kupuju domaće” rešili da govore o svemu pomalo, o Andriću, Vuku, Kočiću, Isakoviću, Bećkoviću, Servantesu i Tišmi, ali i o savremenom romanu, primeni e-alata u nastavi, i najzad – o reformi programa.

 Pažnju privlači sekcija o Eliotovom eseju Tradicija i idividualni talenat, u kome, da podsetim, autor govori da „sadašnjost isto toliko menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjošću”, i dodaje: „kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe (ili još gore – neuspehe!), nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu ‘tradiciju’”.

 Trud sticanja tradicije o kome Eliot 1919. piše, nije znoj proliven nad nepotrebno otežanim i udaljenim istinama, već sticanje veština i smelosti da se one tumače i primene, da inspirišu ili da se, zašto da ne – ospore.

 U suprotnom, formalno poštovanje spoja tradicionalnog i modernog, nevešto vođeno metodama savremene politike dosezanja Istoka i Zapada, ostaje samo reciklaža, anahrono kalemljenje, ali ne i kreacija.

 Rešenje bi moglo biti kreiranje liste alternativne lektire, ili ulaganje ozbiljnog novca, i ideja, u brendiranje postojeće. Umesto poslovičnog lamentiranja nad ubrzanim vremenom i novim vrednostima materijalističkog sajber sveta menadžerijade, zašto ne bismo stvorili sintezu, ili simbiozu, sa storiteling metodama marketinga i menadžmenta: predstavili učenicima vrednost originalnog narativa u stvarnom i svakodnevnom svetu dešifrovanja (kroz praktičnu primenu znanja i novo čitanje klasika), i istovremeno – pronašli priču jaču od vršnjačkog antibrendiranja lektire. Ovo jeste posao dobrog profesora na svakom času, ali se nikako ne rešava na nivou individue, i njene trenutne inspirisanosti.

 Sa druge strane, u oblasti jezičke kulture ograničavamo učenike na formu sa kojom se sreću svega 4 puta godišnje  ‒ na vežbanku, podebljanu crvenu liniju, na levu stranu, formular. Izvoli formular  ̶  budi što kreativniji! Nedavno me je učenica pitala sme li da piše zelenom hemijskom i ostala zapanjena kada sam joj (o, tako slobodoumo!) rekla da sme. Ja sam, sa druge strane, ostala zapanjena njenom zapanjenošću. Duboko verujem da neće zaboraviti da pišu ako vreme koje provode u školi (a „njihovo je jedino da uče”) približimo onome što su njihovi dani. Možda bi 1 pismeni zadatak godišnje u vordu (Word) učinio i nas i časove manje muzejski hladnima, a mi bismo bili sigurni da umeju pismeno da koriste program i njegove alate.

 Ne prevrćimo očima! Tačno je, često ne znaju ko je Pavaroti, ne razumeju reči „jaz” ili „prekorno”, ali znate li šta sve znaju i mogu?!

 Oni svakodnevno slušaju kako je nerazumljivi tekst iz programa „stepenik ka boljoj oceni”, „tradicija koju moraju da poznaju ako žele da budu buntovni”, i „kako im ni na fakultetu neće baš sve biti najzanimljivije, ali eto, tu su”. Čemu ih učimo? Jer, kako reče profesorka Dragićević, mi jesmo profesori, ali oni čijim će rečima učenici, pre svega, verovati i od kojih će naučiti ono što će u praksi želeti i moći da primene.

 Pažljivo, stoga, sa putokazima u prosvetnom vremeplovu!