Lepo je bilo biti u Irskoj prošlog vikenda. Iako je padala kiša. Velikom većinom građani su podržali ukidanje amandmana koji je 1983. uveo najstrožu kontrolu abortusa u Evropi. Jednostavno, legalan prekid trudnoće u Irskoj bio je nemoguć, ni kada je život žene ugrožen, ni kada je izvesno da plod nema nikakve izglede da preživi. U poslednjih nekoliko decenija više od 150 000 žena prekinulo je trudnoću u inostranstvu, uglavnom u Engleskoj.

 Katalizator debate bila je smrt Savite Halappanavara 2012. godine. Savita je umrla od sepse, nakon što joj uskraćeno pravo na abortus. Njena smrt bila je šok neophodan da se nakon 30 godina ovo pitanje stavi na agendu.

 O abortusu se nama šta puno reći. Ništa nije lepše od željene trudnoće i zdrave bebe, ali ponekada nije tako. Ponekada je trudnoća toliko veliki zdravstveni, socijalni ili emotivni teret da drugi izlaz ne postoji. Irska je odličan primer da se abortus ne može sprečiti, ali da ako je zabranjen, ceo proces postaje vrlo opasan i ponižavajući.

 Kada je referendum zakazan nisam imala dilemu da će ovaj amandman biti ukinut lagano, ali ubrzo sam shvatila da situacija nije toliko jednostavna i da je broj neopredeljenih glasača izuzetno visok. U zemlji koja je bez ikakvih problema legalizovala istopolne brakove nisam razumela zašto je tako.

Zar većina nas nije konzervativna ili liberalna, zar ako verujemo da ljudi imaju pravo da vole koga žele, ne verujemo i da imaju pravo da odlučuju slobodno o svom telu?

 Nisam nikada pre srela toliko tolerantnih, dobronamernih ljudi, punih poštovanja i ljubavi prema ženama, punih saosećanja za ranjive, a tako neodlučnih povodom abortusa. Pažljivo sam slušala debate, razgovarala sa prijateljima i čini mi se da u je pitanju jedan tajni sastojak, irska porodica.

 Ko nije upoznao Irce mnogo je propustio, ali ko nije upoznao irsku porodicu propustio je još više. Irska porodica voli svoju decu, najčešće baš onakvu kakva jesu, neka mirna, neka bučna, neka pametna, neka dosadna, neka zdrava, neka bolesna, neka srećna, neka besna, neka uspešna, a neka ne.

 Danas se broj dece u porodicama kao i svuda smanjuje, ali većina današnjih glasača dolazi iz velikih porodica. Takve glasače trebalo je ubediti da pravo na abortus ne znači rasturanje porodice, već da znači baš suprotno, zaštitu najranjivijih članova te porodice. Kampanja za ukidanje amandmana uspela je da otera strah i da ubedi glasače da je ovo prilika da ženama pokažu poverenje, ljubav i podršku. Sigurno su pomogle i hiljade glasača koji su se vratili u Irsku da glasaju. #HomeToVote postao je simbol aktivnog učestvovanja u promeni.

Magija njihovog dolaska nije bila u procentima, bila je u tome što su mame i tate poverovale svojoj deci.

Na kraju, od 2 159 655 građana, 1 429 981 glasalo je za promenu.

 Zabrana godinama nije sprečavala hiljade žena koje mogu da putuju, one su putovale, nesrećne i ponižene, ali su stigle. One najranjivije, koje nisu mogle da putuju, zbog siromaštva, zlostavljanja u porodici, zdravstvenog stanja ili imigrantskog statusa, ostajale su u Irskoj nezaštićene.

 Sada Irska može mirno da čeka zakon koji će biti na dnevnom redu do kraja godine. Na kraju građani su razumeli da niko ne može da odluči da li će abortusa biti, ali da može da odluči gde i pod kojim okolnostima.

 Ali nije celo ostrvo bilo ove sreće. Nakon ovog referenduma Severna Irska ostala je oblast sa najrestriktivnijim zakonom o abortusu u Evropi. Tako de se slobodno može reći da je i dalje u jednom delu Velike Britanije abortus faktički zabranjen. I možda bi se to moglo brzo rešiti da tas na vagi opstanka britanske vlade nije DUP (Democratic Unionist Party) najoštriji protivnik abortusa. Ali to je već priča o nekom drugom, manje uspešnom referendumu.