Ja nikada nisam bio član DS i nisam ni sad. Za nju sam glasao samo u širim koalicijama, glasajući više za stranke koje su meni bile bliže, kao i u drugim krugovima predsedničkih izbora, u tri navrata - 2004, 2008. i 2012. godine; prvi put da oni koji su hteli da satru svaki trag politike zaustavljene ubistvom Đinđića ne bi preuzeli svu vlast u Srbiji, a svaki put da Tomislav Nikolić ne bi postao predsednik Srbije.

 Čitavog političkog života, uključujući i period bavljenja aktivnom politikom, u 90% situacija DS sam doživljavao i tretirao kao velikog političkog takmaca, kritikujući je, i privatno i javno. Uvek kada sam i kada smo mislili da je prespora, suviše oprezna, odveć opterećena svojim antologijskim unutrašnjim razdorima... nedovoljno jasna, premalo privržena radikalno modernizatorskom političkom kursu i načinu razmišljanja svog pokojnog i najvećeg predsednika Zorana Đinđića.

 Onako kako sam se ponašao ja, rezonovali su i mnogi drugi. „Žuti“ su tu, mi ćemo ih gaziti i zajebavati da su površni, da stalno proizvode te gomile funkcionerčića koji nauče da kupe odelo i organizuju tender, lepo se slikaju, ali su malo plitki u shvatanju političke filozofije i često nadobudni i drski. Oni će se nervirati kad su opoziciji što im stalno prigovaramo, a kad su na vlasti uglavnom će nadmeno odmahivati glavom, nudeći kao vrhunski argument procente iz istraživanja, broj članova ili količinu moći koju imaju. I tako je to išlo dvadesetak godina... 

 Međutim, postoji jedna stvar koju, makar ja, imam potrebu da kažem, naročito u ovom trenutku:

 Uvek sam podrazumevao da je važno da Demokratska stranka postoji i da je ona krucijalna za Srbiju. Skoro svako ko je bio ili jeste kritičar DS je valjda tako razmišljao: dok je njih, svi mi drugi ćemo moći da budemo „građanskiji“ od njih, „srpskiji“ od njih, „moderniji“ od njih, „narodniji“ od njih... Ali u ključnim momentima će ipak „žuti“ biti tu.  

 Tako mislim i danas, i pokušaću da objasnim zašto. 

 1. Šteta je, i to gotovo nenadoknadiva, olako baciti 28 godina akumulirane istorije i političke prakse, i pozitivnih i negativnih iskustava, koje jedino ima DS. Razume se, sve se može ispočetka uvek, ali nekako verujem da mi Srbi, da parafraziram (čini mi se) Marka Nikezića, stalno mislimo da ništa ne košta neprekidno počinjanje ispočetka. 

 Košta. Mnogo.

 
Svaka izgradnja stranke koja bi trajno zamenila DS na tom delu političkog spektra je posao od najmanje 7-8 godina, a period od 2012. godine je pokazao da se to verovatno nikada neće ni desiti. Zbog neiskustva, zbog trapavosti, zbog fanatizma koji se često graniči sa infantilnošću kod svakog u međuvremenu pokrenutog političkog startapa, „pokreta“, „mi nismo političari, mi smo super čedni građani koji imamo po 50 godina i sad smo baš rešili da otkrijemo toplu vodu“ grupa građana (a povremeno i ljudi za koje bi bilo vrlo interesantno videti im dosije, kada bi oni jednom bili otvoreni)

 2. U Srbiji postoji skoro milion ljudi čiji efikasan politički predstavnik može da bude samo stranka, organizacija ili savez u čijem je centru DS (duboko reformisana i proširena, naravno) ili nešto što baš liči na njih. Ti ljudi su, po svom političkom svetonazoru i ukusu - „žuti“. Trajno. 

 Bez obzira za koga u nekom trenutku glasaju ili neće uopšte da glasaju. To su stotine hiljada vračarskih gospođa i niških profesorki, vojvođanskih mekih autonomaša i užičkih mekih četnika, bankarskih japi menadžera, lozničkih lekara i širokog sloja ljudi kojima je kul da postoje Centar za kulturnu dekontaminaciju i nevladine organizacije, ali vole i kvalitetnu šminku i da idu na more, a ne spavaju u šatoru. I još mnogo, mnogo sličnih grupa. Jednom rečju – običnih ljudi, koji nisu nikakvi revolucionari, stranački fanatici, „menjači sveta“, ali su trajno prestravljeni da se odjednom ne vrati vreme „devedesetih“.

 3. Nestankom DS, a bez alternative koja bi odmah popunila taj prostor, bile bi dramatično ugrožene šanse Srbije da postane članica EU, da konačno trajno i povoljno reši pitanje svojih granica, kompenzujući neminovni gubitak pozicijom budućeg ključnog zapadnog saveznika u regionu i da sve to prođe mirno i povoljno po sve. 

 DS je autentično proevropska i modernizatorska stranka, zato što je oko sebe uvek vezivala birače koji žele Srbiju u Evropi, i zbog vrednosti i zbog toga što to znači beg od večnog balkanskog „privremenog stanja“, rata koji svako malo može da izbije, mobilizacija u pola noći, emigrantskih kofera i nemanja osnovnih namirnica u supermarketima. Da, upravo tim redom i u toj kombinaciji. Kombinaciji „vrednosti“ i naoko banalnih, profanih stvari, kao što je udoban život. 

 Ali taj udoban život jeste suština modernizacije i evropeizacije. To je onih milion ljudi koji su „žuti“. Oni žele to. Oni su u toj politici mnogo jasniji i od same DS, odnosno njenih rukovodstava. 

 Ti ljudi neće imati za koga da glasaju ako se nestankom Demokrata kao jedina alternativa vlasti uspostavi blok izrazito rigidnih, konzervativnih, nacionalističkih, radikalno desnih i ekstremno levih stranaka, pojedinaca i pokreta koji će želeti da budu sledeća vlast, za 3-4 godine, i to na pozicijama koje su u svemu suprotne onome oko čega je bio i zašto je izveden 5. oktobar, a čija će osnovna mobilizatorska varnica koju će pokušati da prošire biti parole o „izdaji svetog Kosova“ i „Zapadu koji je oteo Kosovo Srbima“. 

 4. Srbiji su potrebna dva velika politička bloka koji će se u narednih 20 godina (jer je u ovom vremenu teško uopšte zamisliti period duži od toga) uredno, mirno i civilizovano smenjivati na vlasti. 

 Liberalniji deo te političke scene mora da predvodi stranka koja ima strukturu, snagu, odbore, kontrolore, istoriju pokušaja i pogrešaka, okupljanja i podela... kakvu još uvek ima samo DS. I kakvu, kao što sam već rekao, niko drugi neće imati u narednih 7-8 godina. (Neće je imati ni DS ako je priča o „ujedinjenju demokrata“ svedena samo na mehaničko ujedinjenje stranaka nastalih iz DS, u kome se Raja, Gaja i Vlaja pomire nakon što su se nekad posvađali i ponadaju se da i u narednih 20 godina samo oni treba da vode politiku i svima objašnjavaju koliko su super... to takođe nikoga van tog uskog kruga neće ni privući ni zanimati, ali to je neka druga priča, nije za ovaj momenat).

 Dakle, da skratim, kada bismo izgubili tih 7-8 godina, ko zna šta bi moglo da se desi u međuvremenu. Možda već ove ili naredne godine.  

 Politika je stalno donošenje odluka, govorio je Zoran Đinđić. One uvek imaju cenu, naravno. Svesna odluka da DS trajno nestane je legitimna odluka i birači imaju pravo da je donesu. Samo što ja, iz razloga koje sam naveo, mislim da bi to bilo baš loše. 

 Za sve.