Ko danas zna da su ljudi u Srbiji 2000. godine primali prosečnu platu (retki kojima je stvarno isplaćivana) koja je vredela 35 evra, a da je ona do februara 2003. podignuta do 164 evra? Da je inflacija 2000. galopirala stopom od 113%, a da je do 2003. oborena na ispod 8%. Da smo 5. oktobar 2000. dočekali pod divljačkim zakonima o univerzitetu i informisanju, a da ih je Vlada Zorana Đinđića ukinula? Da je krajem juna 2001. godine, zahvaljujući zamahu reformi i neizbegavanju obaveze da se Slobodan Milošević izvede pred sud, na međunarodnoj donatorskoj konferenciji prikupljeno 1.280.000.000 dolara za Srbiju i da su nam međunarodni poverioci kasnije otpisali skoro dve trećine starog duga?...

 Gotovo niko.

 Ljudi se razlikuju od svinja po tome što mogu da podignu pogled i da vide malo dalje i dublje od sledećeg obroka, kratkoročnog cilja i izbornog dana. I u prošlost i u budućnost.

 Prošlo je 14 godina od fizičkog ubistva Zorana Đinđića. Toliko je prošlo i od njegovog političkog ubistva, zbog koga je fizičko streljanje i izvršeno. Mi koji mislimo da je politička pojava Zorana Đinđića bila izuzetna, i da je mnogo važnija od toga da li je bio simpatičan, uvek u pravu ili anegdote šta je duhovito rekao nekome dok su se mimoilazili u hodniku, smatramo da je opasno za Srbiju da i narednih 14 godina provedemo bežeći od ozbiljnog razgovora o političkoj zaostavštini Zorana Đinđića. Da izbegavamo te razgovore zbog toga što će neko reći, a onih koje jalovo grize savest pa oni grizu druge je mnogo, da Đinđića ne treba pominjati zato što je to nečasno.

 Mi mislimo da je nečasno nešto drugo. Da je nečasno i bezobrazno uskratiti ljudima u Srbiji tačan bilans onoga što je Đinđić POLITIČKI uradio. Kakvu je zemlju zatekao kao novi premijer 25. januara 2001. godine i kakvu je ostavio kada su ga ubili 25 meseci i 15 dana kasnije. Šta je uspeo da uradi kao predsednik Vlade i politički lider dela DOS koji je želeo da menja Srbiju.

 Mislimo da je važno da to vide i oni koji su voleli Zorana Đinđića i oni koji ga nisu podnosili. Da je važno za one koji ga se sećaju kao tridesetogodišnjakinje ili pedesetodišnjaci iz vremena kada je živeo i upravljao Vladom, ali i oni koji tek danas imaju 19 godina i za Đinđića znaju samo iz legende stvorene prosle 12. marta.  

 Aljkavi smo. Zato su nam arhivi nesređeni, nikada nismo tačno utvrdili koliko nas je u kom ratu poginulo. BDP i stopa nezaposlenosti su nam najčešće stvar „procene“, a jedva smo konačno (valjda) uspeli da popišemo koliko nelegalnih objekata je izgrađeno u proteklih 50-60 godina.

 Takvi smo i prema političkim bilansima kratkotrajne dvogodišnje vlasti Zorana Đinđića. Emotivni kada nas preseče sećanje kod groba u Aleji velikana, depresivni, jer nam se čini da se to nikada više neće ponoviti… užasno ljuti, s razlogom, kada neko pomisli da je baš „korisno“ da se po toj zaostavštini, kao i pozitivnim tekovinama 5. oktobra, bezočno i za kilo izbornog mesa gazi i s leva i s desna.

 Želimo da probamo da te bilanse svedemo. Pa da imamo čvrst dokaz, a ne emotivna naklapanja, koliko je optužba da su baš svi „bili isti“ obična i tanka laž. Ne da bismo vratili šamar bilo kome. Nego da bismo imali neku čvrstu podlogu, nešto na šta možemo da se oslonimo u zemlji u kojoj se i o najkrupnijim nacionalnim pitanjima, a sećanje na POLITIČARA i PREMIJERA Zorana Đinđića bi to moralo da bude, razmišlja kao o zgodnom i jeftinom povodu da se ispuni prazan „slot“ u kampanji. U kampanjama koje imamo svake godine.

 Zato smo odlučili da svedemo račune političke karijere Zorana Đinđića, i to njenog najvažnijeg dela - od januara 2001. do marta 2003. godine. I da objavimo i pokažemo najkrupnije konkretne promene koje je kao predsednik Vlade učinio u Srbiji. Ovo je naš izbor koji sadrži 40 takvih rezultata. Neko drugi bi dodao na spisak i nešto drugo.

 Nekima će se ova impresivna lista dopasti, mnogima će biti toplo, drugima ledeno oko srca... To je, međutim, manje važno. Ako dospe do mozga svih koji su odlučivali, odlučuju ili će odlučivati, i do što većeg broja onih najvažnijih, običnih i odličnih građanki i građana Srbije, ovaj fizički lak, ali emocionalno bolan posao je imao smisla. A to je politika.

   Bojan Đurić & Ivan Andrić 

 

1. 2000. godine zemlja je bila u potpunoj međunarodnoj izolaciji. Od 2001. do 2003, posle povratka u UN, obnovljeno članstvo u svim značajnim međunarodnim organizacijama, uključujući i međunarodne finansijske institucije (MMF, Svetska banka). Početkom aprila 2003, u vanrednom stanju, SRJ primljena i u Savet Evrope, što je bila potvrda reformi izvedenih u vreme Vlade Zorana Đinđića.
2. Prosečna plata, sa 35 evra u 2000, porasla do 164 evra u februaru 2003. godine.
3. Isplaćene sve zaostale penzije, dečji dodaci i naknade za materijalno obezbeđenje porodice. Na dan preuzimanja dužnosti premijera, penzije zemljoradnicima su kasnile 36 meseci, dečji dodaci 24 meseca, a materijalno obezbeđenje porodice 26 meseci. „Klasične“ penzije su kasnile više od 2 meseca.
4. Inflacija sa zatečenih 113% u 2000. oborena na 8% do 2003. godine.
5. Otpisano 70% kamata građanima na dugove za struju. Za nekoliko meseci su potpuno ukinute restrikcije. 2000. je Srbija živela u polumraku.
6. Na donatorskoj konferenciji za SRJ prikupljeno 1,28 milijardi dolara (jun 2001).
7. Srpski budžet 2000. godine imao je samo 65 milijardi dinara. Posle reformi, budžet za 2003. godinu iznosio je već 261,5 milijardi dinara.
8. Privredni rast u 2001. 5,6%, u 2002. godini 3,9%.
9. Odmah po preuzimanju Vlade smenjen Radomir Marković, bivši načelnik Resora Državne bezbednosti.
10. Lišen slobode Slobodan Milošević.
11. Uhapšeni Dragoljub Milanović (gen. dir. RTS), Radomir Marković (bivši šef DB), Branko Đurić (bivši šef beogradske policije), Milan Radonjić (šef beogradskog DB).
12. Obnovljeno oko 800 km puteva.
13. Smanjene zbirne stope socijalnih doprinosa sa 105% na 71,8%.
14. Stopa poreza na dobit smanjena sa 20% na 14%.
15. Stopa poreza na dohodak na prihode od samostalne delatnosti snižena na 14%.
16. Ukinut zloglasni Zakon o informisanju iz 1998. godine, kojim je bivši režim kažnjavao nezavisne medije. Isplaćeno 11,5 miliona dinara simboličke odštete medijima.
17. Vlada imenovala novi UO RTS (mart 2001). Za predsednika izabran režiser Dejan Mijač, za generalnog direktora RTS Aleksandar Crkvenjakov. Bojana Lekić postala glavni urednik (oktobar 2001).
18. Ukinut represivni Zakon u univerzitetu. Imenovani novi dekani i rektori na univerzitetima u Srbiji uz saglasnost naučno-nastavnih veća.
19. Usvojen Zakon o vraćanju dela nadležnosti Autonomnoj pokrajini Vojvodini oduzetih tokom Miloševićeve vlasti.
20. 2001. godine školska godina je, posle 10 godina, počela bez obustave nastave, uvedene su verska nastava i građansko vaspitanje. Plate prosvetnim radnicima povećane su sa 30€ (2000) na 205€ (2002).
21. Drastično povećane plate u pravosuđu. Prosečna plata u januaru 2001. bila je 170€. Na kraju 2002. iznosila je 600€.
22. Počele velike reforme školstva i pravosuđa.
23. Dodeljeno prvih 1.000 stipendija za mlade talente iz cele zemlje.
24. Prvi susret jednog srpskog premijera i američkog predsednika (Zoran Đinđić - Džordž Buš, novembar 2001).
25. MMF odobrio trogodišnji stand-by aranžman u iznosu od 829 miliona dolara (ključan za otpis duga prema Pariskom klubu poverilaca).
26. Pariski klub otpisao Jugoslaviji 66% duga, što predstavlja najveći otpis duga jednoj zemlji u poslednjih 50 godina (novembar 2001).
27. Potpisan Ugovor o prvoj tranši pomoći EU (150,8 miliona €) u 2001. godini.
28. Evropska komisija dala 34,4 miliona € pomoći Srbiji (2001).
29. Tokom 2001. potpuno eliminisano crno tržište naftnih derivata. Tokom 90-ih gorivo u Srbiji se prodavalo na ulici.
30. Uređeno i normalizovano tržište cigareta i zaustavljen masovni šverc iz 90-ih.
31. Ukinute sve izvozne kvote, koje su bile izvor korupcije tokom 90-ih.
32. Konsolidovani EPS i NIS.
33. 2001. godine rast poljoprivredne proizvodnje iznosio 25%.
34. Otvoreni prvi hipermarketi (Merkator i Veropulos).
35. Nastavljena izgradnja Hrama Svetog Save, posle višedecenijske pauze. Postavljeno 49 zvona, a novembra 2002. godine organizovana donatorska večera na kojoj je prikupljeno 82 miliona dinara za završetak hrama.
36. Ukinuta smrtna kazna, a za najteža krivična dela uvedena kazna od 40 godina.
37. Počelo vraćanje „stare devizne štednje“.
38. Nakon ulaska združenih snaga bezbednosti vraćen suverenitet nad teritorijom Kopnene zone bezbednosti i stabilizovane opštine (Bujanovac, Preševo, Medveđa). Broj terorističkih napada pre ove operacije prosečno je mesečno iznosio 136. Do kraja 2002. godine situacija je potpuno smirena.
39. Formirane Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Žandarmerija.
40. Donet zakon o borbi protiv organizovanog kriminala.

 

 

U prikupljanju podataka pomogla Đurđa Kovač.

Dizajnirala Marija Mladenović.